Here Lies Man
Ritual Divination
RidingEasy Records / 2021
7.5
7

“Nešto zasnovano na gitarama i bubnjevima, ali što slobodno inkorporira i druge muzičke izraze, pa čak i sa nekih dalekih podneblja. Činilo se da je svim tada aktivnim bendovima imperativ bilo stvaranje nečeg potpuno "novog".”

(…)

“Ali i taj monolitni pozni vrhunac američkog new wavea postao je vrlo brzo nešto već rečeno – jedan novi kreativni nivo njime je bio postignut, i naizgled se nije moglo dalje u reinvenciji rokenrola kao forme… Zato je bilo krajnje vreme da se učini nešto nezamislivo više i napravi ploča koja će izaći izvan njegovih okvira.”

Ne znam da li delovi sjajnog teksta Dragana Amborozića o 4 decenije od remek-dela Talking Heads -  Remain in Light (tekst objavljen u nedeljniku Vreme, broj 1522), mogu da ga opišu, ali su mi upravo ove reči zujale u glavi pri anticipiranju novog albuma kalifornijskog benda Here Lies ManRitual Divination, njihovog četvrtog po redu koji je izdat sredinom januara. Naravno da je ovakvo očekivanje, kao i bilo kakvo dovođenje u vezu remek dela iz 1980. sa aktuelnim albumom Here Lies Man po važnosti i kvalitetu teško moguće samo po sebi, i da se zapravo radi o zadatku bez rešenja, trik-pitanju, jasnoj provokaciji, ali ipak, prvi novitet u novoj godini, četvrti po redu album benda za čiji se zvuk već ustalio kolokvijalni opis “What if Black Sabbath played Afrobeat?”, bilo je sasvim dovoljno da slobodno re-kontekstualizujem i prisvojim magične observacije iz teksta za presvlaku sopstvenih emocija.

Pa ipak, ne samo da u Here Lies Man nema ni Brian Enoa ni David Byrnea, već se činilo da su uvodni momenti, tj. masni rif koji otvara album (u uvodnoj numeri “In these Dreams”) dovoljni da u dobroj meri demantuju naivnost mog iščekivanja, najavivši da će mesta za recenziju morati da oslobode najpre brojni heavy metal magazini... A potvrdu da moja očekivanja nisu tek individualni i proizvoljni hir nude prethodna izdanja kvarteta koji je debitovao 2017. istoimenim albumom, i svake godine od tada, osim u Covid-2020., nadograđivao svoj izraz koji je baziran pre svega na spoju snažnih psych rock gitara i afrobeat-funky ritam sekcije. Možda to i ne treba da čudi, imajući u vidu da su ključne figure benda gitarista Chico Mann (aka Marcos Garcia), koji je već stekao zavidan staž u bendu Antibalas, i bubnjar Geoff Mann (sin jazz legende Herbie Manna). Stoga, pri preslušavanju celine, kao i prilikom ponovnog slušanja (p)ostalo je jasno da je gruv, postojan ali nesputan, sposoban da jednako povezuje daleke meridijane i da čvrsto drži inventivne muzičke forme i da je to najčešće sasvim dovoljno.

Iako gruv može da stoji kao jedna od zvučnih i ključnih reči pri opisu onoga što stvaraju HLM, i onoga čime nam se predstavljaju na svom novom albumu, svakako se ne radi o ortodoksnom gitarskom crossoveru iz zlatnog perioda kraja s 80tih, tj. iz čitave decenije 90tih. Više je u pitanju neka bastardna forma u kojoj se podjednako prepoznaju uticaji pomenutih Black Sabbath, tj. Fela Kuti-a, kao i Thin Lizzy, Ginger Baker-a, ali i sličnosti sa savremenicima poput Budos Band ili GOAT, pa čak i nekom od kasnijih reinkarnacija Disciplina Kičme (!).

Nakon dominantnih rock rifova s početka, koji nastavljaju dominaciju i na ostatku albuma, afrobeat talasi eksplicitno zapljuskuju ritam u svega par numera, pre svega u “Cant’ kill it” ili u “I wander”, pri čemu je potonja možda i najrazigranija pesma na čitavom albumu. Kroz slojeve zavodljivog ritma koji su naneseni spojem bubnjeva i klavijatura obe numere sugerišu samu suštinu ritualne dimenzije koji bend želi ali i uspeva da proizvede kroz svoj alternativni fusion. S druge strane, numere poput “Collector of Vanities” ili “Come inside” - kao verovatno najjača numera na albumu, naročito svojim beskompromisnim intro delom od 30-tak sekundi - čine da steknemo utisak da je sama esencija HLM zapravo serviranje fine porcije ritma & rifa koja se da gutati između 3 i 5 minuta – i sve to na 15 pesama, sa ukupnim trajanjem od sat vremena.

Ujedno, tekstovi pesama su još jedna od stvari kojom se novi album nadovezuje na ranija izdanja. Naime, u svim pesmama, gotovo sa jednim izuzetkom (“In these dreams”) tekstovi su kratki, precizni, i mogu da navedu na novu asocijaciju na Disciplinu Kičme, pre svega u svojoj sažetosti, iako im ne polazi za rukom da dosegnu oštrinu Kojinih radova. Pa ipak, sadržajem, minimalističkom strukturom i svojom funkcijom, ovi tekstovi ne samo da logično dopunjuju ritam numera, već pojačavaju i obrazac ritualnog koji je najavljen u naslovu albuma...

I ako ovaj album ne donosi posebnu novinu u zvuku HLM, niti inicira neku novu scenu ili struju, on dosledno ističe ono oko čega suštinski više nema sporenja, a to je da gruv nema alternativu. Štaviše, Ritual Divination možda uspeva da nam dokaže da je podjednako svejedno ako pritom uspe da ‘ohladi’ afrobeat sladokusce ili da re-kreira hard & psych rock duhove. U svakom slučaju, ako Vam se svidi čitav koncept, sound, tj. album kao celina, onda je zagarantovano da ćete se zateći pred ogromnim izborom za najbolji momenat na albumu. A to uopšte nije loše.

Preporuka