Lapsis [2020]
Termin političke satire je jedan od najinventivnijih u poslednjih nekoliko godina i pokazuje naročite znake vitalnosti i kreativnosti, pa se tako hrabro u narativ inputiraju teme rasne i rodne nejednakosti, dok socijalna nejednakost sve češće biva instrumentalizovana kroz teme koje se višedecenijski provlače kao tihi ubica američke, ali i svetske ekonomije.
Iako autor Noa Haton (Noah Hutton) nigde eksplicitno ne apostrofira problem ugnjetavanja i eksploatacije siromašnih i nemoćnih, jasno je da je njegov Lapsis jedan vapaj za sindikalnim udruživanjem malih ljudi u borbi protiv velikih korporacija, spremnih na sve vrste manipulacija, kako bi krupan kapital i bogaćenje ostali nevidljivi dobrom delu javnosti.
Lapsis je narativno smešten u blisku distopijsku budućnost, gde provincijalci i društveni autsajderi mogu relativno lako pronaći posao, ali su visoki dometi njihove zarade obrnuto proporcijalni količini njihovog uloženog rada, što ih stavlja u bizaran položaj radnika koje Haton i bukvalno baca u šumske predele, kako bi se u vrhunski ciničnom spletu okolnosti spojili sa svežim vazduhom i majkom prirodom, samo kako bi fizički bili odstranjeni iz urbanih sredina i bili uslovljeni zaradom da se utrkuju ne samo međusobom, već i sa malim, iritantnim robotima, koji im dodatno umanjuju šansu za veće prihode i potencijalnu zaradu.
Hatonov Lapsis je inteligentna satira, na trenutke veoma komična priča o liku koji naivno upada u opasnu igru nesvestan sopstvenih limita, ali i uloge koje mu je pala s neba, pa se tako često nalazimo u situaciji da se grohotom smejemo smotanom sredovečnom čoveku, čiji uspesi i dogodovštine više dolaze kao spoj slučajnosti i dosadne linearnosti posla koji uključuje besomučno secanje kotura s kablovima kroz šumu, gde se taj isti kotur s kablovima može sagledavati i kao metafora krsta nošenog kroz pustinju, međutim, same konsekvence dolaze kroz neobičnu katarzu u kojoj junaci pronalaze eskapizam u sindikanoj borbi protiv ugnjetavača.
Lapsis na trenutke može delovati usporeno, pa čak i naivno, ali ta stilska figurativnost krije autora spremnog da odvažno iskorači na teritorije kultnih sineastičkih zapisa, koji potražuju otvoreni um i visceralnost posmatrača.
