Bette Smith
The Good, The Bad & The Bette
Ruf Records / 2020
9.3
9

Rođena i odrasla u zloglasnom Bed-Stuyu u Brooklynu, Bette Smith je od najranije mladosti bila okružena gospel muzikom. Otac joj je bio dirigent crkvenog hora a majka je slušala isključivo duhovnu muziku. Vikendi su prolazili uz velikane ovog pravca, poput Mahalije Jackson i Reverenda Jamesa Clevelanda. Kao starija, ponovo se povezala sa svojim muzičkim korenima u Memphisu i Mississippiju. Na debitantskom albumu Jetlagger 2017. godine, uz pomoć Jimbo Mathusa, uspela je da ubrizga mešavinu gospela, koji je pevala u crkvi, i soul muzike, koju je čula u bloku na uglu Nostranda i Fultona, u rock & roll. Ova injekcija stavila je u poziciju favorita kod kritičara u renomranim časopisima kao što su NPR, Paste, American Songwriter, Billboard i MOJO i donela joj prilog u New York Timesu. Osim povoljnih kritika, LP je uspeo da se popne na prvo mesto Roots Music Report liste a sve je kulminiralo zapaženim nastupom na renomiranom Montreux Jazz Festivalu.

Photo by: Shervin Lainez

The Good, The Bad & The Bette kreće sa čvrstom i eksplozivnom “Fistful Of Dollars”, u čijem se prljavom funky ritmu nadigravaju gitarski rifovi sa duvačima, dok Smithova svojim nebrušenim glasom bezobrazno peva o onome šta joj je potrebno. Na sledećoj „Whistle Stop“ ona nam pruža uvid u svoj san i emotivni oproštaj sa majkom. Ova predivna soul balada ustvari je lična priča o neuzvraćenoj ljubavi na koju se kanije nadovezuje i "Don't Skip Out On Me". Da je i sama grešila Smitova priznaje na furioznoj „Im A Sinner“, gde je rock n roll u funkciji drske ispovesti. „I Felt It Too“ udara jako kao Barrence Whitfield u punoj snazi, dok „Signs and Wonders“ ima diskretni šarm North Mississippy Allstarsa ali sa predivnim ženskim vokalom. Tema „(I Wanna Be Your) Human“ je bezuslovna ljubav, koju samo pas može da pruži, nasuprot kojoj Smithova postavlja „Friend Of Mine“. Na kraju imamo par obrada, staromodnu “Everybody Needs Love” Eddija Hintona, nakon koje dolazi obrada Dexateensa “Pine Belt Blues”, zaronjena duboko u blues rečnih rukavaca.

Smithova je angažovala basistu benda Drive By Truckers, Matta Pattona i bubnjara/inženjera zvuka Bronsona Tewa kao producente, kako bi snimila svoje drugo dugosvirajuće izdanje u njihovom Dial Back Sound Studiju u Water Valleyju, MS. Patton je ranije producirao Jimba Mathusa i Dexateense, i učestvovao na albumuma sa Domom Flemonsom, Seratonesima i Candi Staton. Svirao je bas na Jetlaggeru, koji je producirao Jimbo, gde se povezao sa Bette i shvatio da dele zajedničku viziju. Njen zahtev je bio: „Hoću južnjački rock soul, Arethu Franklin sa pričom 'Jednom sam bila izgubljena, ali sada sam pronašla svoj put'." Matt je čak doveo i legendarnog Luthera Dickinsona (gitara na “Signs and Wonders”) i kolegu iz DBT-a Pattersona Hooda (vokal na “Everybody Needs Love”) da mu se pridruže na novom albumu. Sve ovo objašnjava stvaralački proces, ali ne može opisati sirovu emociju koju The Good, The Bad & The Bette isporučuje. Kada zaronite u ovih četrdeset minuta osetićete nešto što definitivno poseća na božansku intervenciju. Skriven od očiju šire javnosti, ovaj LP je dragulj koji se definitivno mora preporučiti. Sa distance, sigurno jedan od najboljih albuma prošle godine.