The Empty Man [2020]

*** 

3+

Narode, u teškim vremenima živimo. Ne, ne mislim samo na Kovid-sranje, ono će valjda i proći za godinu ili dve – teškost o kojoj govorim tiče se filma kao umetnosti i filma kao industrije zabave: ni na jednom polju ne cvetaju nam ruže. Bilo da hoćete pošten lep žanrovski entertejment, bilo da hoćete dubokoumno umetničarenje da vam oči ispadnu od „kako su ovo jebeno snimili?!“ – ostaćete neutaženi filmskom ponudom iz zadnjih desetak, pa i više godina. A o ovoj jadnoj 2020. da i ne govorim.

Ne, neću sad da budem starac koji viče na oblak, niti o tome kako su „u moje vreme filmovi bili mnogo bolji“ (ali zaista JESU!) – kažem ovo zato što su standardi nužno pali, i zato što danas kad priđete nekom filmu, odnosno njegovoj evaluaciji, morate uzeti u obzir gorerečeno, odnosno, VELIKI filmovi se više ne prave, pa ni ODLIČNI filmovi se više ne prave, i moramo da pabirčimo parče ovde i parče onde kako bismo nešto što nije suviše poludupasto i što se nije previše posralo po samome sebi nazvali barem vrlodobrim.

Ono što bi nekad, pre samo 30 godina, bilo „meh, okej, simpa, nije loše, zaboraviću ga do iduće godine u ovo vreme al’ prijalo mi je sad dok sam ga gledo“, danas je „wow, čoveče, ovo uopšte nije sisalo onoliko koliko većina stvari sisa danas – na momente mi je čak bilo i okej“!

I tako, na tužnoj pozadini patetične jadnosti koja se danas naziva horor scenom, jedan duboko problematičan film kao što je THE EMPTY MAN izdvaja se od mase, od rulje, od generičkih formula i mehaničkih sranja već samim time što glavni lik nije post-tinejdžer, što se ne dešava ni u srednjoj školi, ni u šumi, ni u napuštenoj ludnici, ni u sveže useljenoj kući gde se bude duhovi prošlosti iz podruma. A ako tome dodamo činjenicu da ima velike ambicije, da pokušava da se bavi Velikim Pitanjima, da se čak povremeno (nenamerno?) dotiče velikih pisaca današnjice kao što su Tomas Ligoti i Dejan Ognjanović, to je već razlog da mu skinem kapu. Srećom pa kapu ne nosim.

Da krenem od dobroga:

1) Prolog od kojih dvadesetak minuta je ODLIČAN i super-scary. Dva para sredinom 1990-ih otišli u fucking Butan (to vam je tamo negde u Aziji, nađite na karti), u nekakvu planinčugu, gde se veraju kao divokoze po stenama, uživaju u pogledu sve misleći „OK, nije kao na Prokletijama, ali može da prođe!“, lomataju se po jezivim visećim mostovima – kad, TRAS, jedan od njih upadne u rupčagu u steni, a kad tamo a ono međutim ispod veliki kostur, humanoidni ali veći od ljudskog, ima po deset prstiju na svakoj šaci, pa još neke koštunjave dodatke iza, dal su krila dal su labudovi il’ neki alien-udovi (šta će mu onoliki tamo na leđima? valjda da se lakše počeša kad ga zasvrbi, jebem li ga!) – ukratko, ovo čudo nije (sasvim) sa ove planete.  

Ovaj baja koji je tu upao sedi ko hipnotisan ispred tog kostura, javlja mu se neki kao šapat, jedva ga odvuku odatle, ali on je u transu. Nose ga neko vreme kad, how convenient, naiđu na kolibu u toj nedođiji – a još više je konvinijent što u njoj nema nikoga (iako je očito sveže napuštena; nikad ne saznamo ko je tu bio, i zašto je otišao bez ostani zbogom). Oni se tu smeste, i onda počnu neke neobjašnjive stvari da se zbivaju. Da ne kvarim dalje, ko gleda videće.

2) Glavni lik je sjebani bivši pajkan – jeste i to otrcan lik, ali barem nije tinejdžer, ili nešto tome blisko, neki uspaljeni dvajes-i-neštogodišnjak i zato hvala Azatotu na sitnim milostima. Lik je mračan kao i intonacija celog filma, dakle nema razdragane vrcavosti i tralalala „Čim ulovimo serijskog ubicu – egzorciramo đavola – isteramo duhove – vraćamo se našoj dosadnoj normalnosti“: jok, bajo, čemeran je ovaj svet ovde i pre nego što horor prodre u njega nedvosmisleno.

3) Tome, donekle, doprinosi muzički ugođaj vrlo dobrog skora koji su radila dva genijalca: Kristofer HELLRAISER Jang, i lik koji stoji iza dark ambient projekta LUSTMORD (koji sam odavno ovde poreporučio u okviru mog izbora ghoulish muzike).

4) Režija je sasvim solidna, i uspeva da u skoro DVA I PO SATA FILMA (o, da; ne rekoh li da je ovo ambiciozan projekat?) smesti nekoliko efektnih jezovitih scena strave i užasa. Nazovite me lakomislenim, površnim, ili prostodušnim, ali ja sam čovek seljak: kad gledam horor, volim da mi neko vešt makar zagolica G-spot za jezu.  

Znači, kad nešto što se izdaje za horor actually sadrži jednu ili više jezivih scena – hej, pa ja sam na sedmom nebu, pitam se čime li sam zaslužio ovu ničim izazvanu božju milost, otkud uopšte strava u filmu strave danas, kakva je ovo zabuna, nesporazum, incident, o čemu se ovde radi, kako je do ovoga došlo? Potpisujem vam – ne samo zbog dužeg trajanja nego i inače, ovaj film sadrži više strave u sebi od ijednog koji ove godine premijerno pogledah. A to mora da se računa! Uz sve ograde…

5) Tematika se dotiče vrlo mračnih stvari (i pod time mislim Ligoti-mračnih!), i reklo bi se da su tvorci ovoga (inače, film je zasnovan na nekakvom stripu!) proveli više od pola sata guglajući i po Vikipediji čitajući o nekim mrakovima i nihilizmima dok su uobličavali ovo. Dobro, nisu se pretrgrli iz MOG ugla, JA volim kad je okultno-mističko-filozofska dimenzija mnogo dublje i promišljenije konceptualizovana, ali hej, u vreme kad se „okultno“ u većini filmova svodi na „Igrao si se Uidža tablom – prizvao si Đavola“, odnosno „Zakolji kokošku i krvlju nacrtaj pentagram, i eto zloduha da ti ispunjava želje i ubija neprijatelje“ - THE EMPTY MAN se barem dotakao nečeg plauzibilnijeg, dubljeg, boljeg.