Ma Rainey's Black Bottom [2020]
Ma Rainey’s Black Bottom nije samo verno adaptiran teatralni komad Augusta Vilsona na veliko platno, već na delu imamo i postojanu karakternu studiju, koja nadilazi striktne okvire afroameričke društvene i kulturne zajednice u stremljenjima početkom veka za priznavanjem identiteta i muzičkih tekovina.
U centru drame je ’Majka bluza’ Ma Rainey u nastojanjima da svoj etablirani status sredinom dvadesetih godina prošloga veka potvrdi još jednim snimanjem njenih kompozicija, obezbeđujući sebi i članovima svog sastava finansijski benefit dostojan njenog statusa u afroameričkoj zajednici, ali i popularnosti koja ide s tim statusom, potvrđenim prodajom ondašnjih nosača zvuka.
I dok Viola Dejvis (Viola Davis) u ulozi legendarne pevačice u studiju ratuje sa snimateljem i menadžerom, potvrđujući svoj nezgodani temperament, paralelno u to vreme, ostali članovi njenog pratećeg sastava u podrumu pokušavaju da obuzdaju uzavreli ego mladog trubača Livija (Čedvik Bozman - Chadwick Boseman), u želji da rearanžira čuveni hit Majke bluza i tako udahne vazduh moderne igračke frekvencije u stari aranžman.
Međutim, fabula može da deluje kao neka vrsta klišea o borbi starih i novih snaga, ali je suština dramskog predloška sva u fenomenalnim performansima, gde se simboli konzumerizma i postulati modernizma pretvaraju u Čehovljevu pušku, vodeći nas u kulminaciju finala gde naizgled bezazlen sukob sažima sudbine onih koji nisu uspeli da se izdignu iznad rigidnog sistema, stvorenog kako bi oni u ’podrumu’ ostali tamo, još dugi niz godina daleko od onih koji su igrom sudbine isplivali iznad površine kanalizacionog otvora.
Ma Rainey’s Black Bottom, kao i svaka odlična ekranizacija soldinog komada, poseduje sve sastojke kvalitetne teatralne, memorabilne predstave, ali će vrlo verovatno u istoriju ući i kao delo za koje će u samo nekoliko godina još jedan glumac (nakon Hita Ledžera) posthumno dobiti Oskar za svoju bravuru, a Čedvik Bozman je to svakako zaslužio i ako je potrebna bilo kakva preporuka za gledanje ovog filma, onda to jeste Bozman u svom najboljem i nažalost poslednjem performansu.
