Three Colours: Blue
MK2 Productions, CED Productions, France 3 Cinéma / 1993
Režija: 
Krzysztof Kieslowski
Scenario: 
Krzysztof Kieslowski, Krzysztof Piesiewicz
Zemlja proizvodnje: 
France, Poland, Switzerland
Jezik: 
French, Romanian, Polish

Put do pakla popločan je dobrim namerama, kao što put do slobode često vodi kroz mračne tunele duševnog bola, patnje i tuge. Kada Julie (Juliette Binoche) izgubi muža i dete u saobraćajnoj nesreći ona će se upravo suočiti sa tom velikom patnjom koja će je slomiti i odvesti do tamno plavih dubina sopstvene duše.

Kada sam prvi put odgledao ovaj film, to je bila jedina priča koju sam u njemu pronašao. Kasnije sam shvatio da film u sebi nosi i kritiku "evropskih vrednosti" i vrednosti francuske revolucije koje zapravo i nisu vrednosti moderne, ujedinjene Evrope. Stare dementne majke koja se kroz maglu seća svoje dece i njihovih osobina, ali ih teško prepoznaje.

-Sada sam odlučila da neću više ništa činiti. Ništa. Neću više posede, neću uspomene, prijatelje, ljubav ili veze. Sve su to zamke.

-Imaš novca dete? Od čega ćeš živeti.

-Imam sve što mi treba.

-To je važno. Ne možeš se odreći svega.

Za majku (ujedinjenu Evropu) novac je ono što je važno. Bez njega nema slobode, nema života. To zna i Julie, koja pokušava da dođe do slobode tako što se odriče svega. Uspomena, stvari, kuće, posla... Ali ipak zadrži svoj račun u banci.

Zanimljivo je i kako nas reditelj uvodi u drugi deo ove triologije, tri boje: belo (jednakost). Kada Julie odlazi da pronađe ljubavnicu svog muža, advokatsku pripravnicu, nalazi je u sudnici na suđenju Poljaku koji izgovara:
-Sud ne želi da čuje moje argumente, samo zato što sam Poljak i ne govorim francuski? Gde je tu jednakost?
To je scena sa kojom počinje drugi deo ove divne triologije. No da se još na kratko vratimo prvom delu. Kao što se i iz ovih par rečenica vidi, Julie je sa svih strana okružena bolom i patnjom. Ne samo da je izgubila voljenu osobu i kćer, već njen život nije bio onakav kakvim ga je do tada doživljavala. Iako se odrekla onog za šta je opravdano smatrala da će joj biti problem i da će stvarati uspomene (zadržala je samo luster od plavih kristala iz dečije sobe) uspomene su se javljale na svakom koraku. Od flautiste na ulici koji izvodi još nenapisanu partituru kompozicije na kojoj je radio njen pokojni muž, preko mladića koji joj vraća lančić sa krstom koji je pronašo na mestu nesreće, sve do bolne i itekako upečatljive i potrsne scene kada se u svom novom stanu suoči sa mišicom i njenim mladuncima.. Na kraju filma ona ipak pronalazi nekakav izlaz. Završava kompoziciju, prepušta se osećanju ljubavi i konačno uspeva da zaplače što zapravo predstavlja njeno oslobađanje.
Postoji još jedan razlog zbog kojeg mi je ovo jedan od omiljenih filmova i svakako najdraža triologija. Film je u svom sklopu, u svojevrsnom jedinstvu vizuelne i muzičke podloge oličenoj u melanholičnim plavim tonovima jednostavno božanstven.