Mank [2020]
Nema sumnje da je Dejvid Finčer (David Fincher), jedan od vodećih holivudskih autora, filmom Mank kreirao još jedno problematično i kontroverzno delo, što ne bi trebalo da iznenađuje, jer je u senci biografije Hermana Mankevica (Herman J. Mankiewicz) leže nesporazumi Orsona Velsa (Orson Wells) i Mankevica oko autorstva nad scenarijom filma Citizen Kane.
Za početak valja istaći da je Citizen Kane jedan od najboljih i najuticajnijih filmova svih vremena ne zahvaljući temi koju tretira fabula, već zahvaljujći Velsovim inovativnim tehnikama i slobodi koju mu je pružio RKO studio... izmeštanje narativa, korišćenje dubokog fokusa, kreativna upotreba montažnih tehnika, osvetljenja i zvuka, preklapajući dijalozi, metafore, šminkanje do potpunog izobličenja, ubacivanje lažnih dokumentaraca i fejkovanje masovnih scena upotrebom zvuka i uglova snimanja, pa sve do čuvenih grešaka, sve je to najvećim delom zasluga genijalnog Orsona Velsa, a to je nešto što Finčer, kao veliki režiser, sigurno zna.
Praveći film o zaista velikom scenaristi iz zlatne ere Holivuda, Finčer pokušava da udahne život u scenario svog pokojnog oca Džeka Finčera (Jack Fincher), i umesto da ide detalj po detalj u viviseciranje kreativnog procesa stvaranja velikog dela, odnosno saradnje sa Orsonom Velsom i kulminacije njihovog odnosa, koji puca zbog Mankevicove želje da ne bude samo gun-for-hire, već da bude i potpisan kao koautor scenarija, Finčer nas vraća u tridesete, kako bi romantizovao problematične, ali produktivne odnose holivudskih mogula i producenata.
Tako da je za gledanje filma Mank poželjno, ne neophodno, poznavanje Liu B. Mejera, Dejvida Selznika, Irvin Talberga i recimo Vilijema Rendolfa Hersta, novinarskog mogula, Ted Tarnera ili Rupert Mardoka tridesetih godina, odnosno čoveka koji je Mankevicu poslužio kao model za stvaranje Čarlsa Fostera Kejna.
Mankevic je sve te ljude poznavao i bio je deo tog kruga elitnih holivudskih scenarista, nekada se pojavljivao kao deo ekipe scenarista (Dinner at Eight), ali je vrlo često ostajao bez kredita (The Wizard of Oz), međutim sve to Finčer zanemaruje i želi da idealizuje priču o čoveku kojeg percepira kao izgnanika, crnu ovcu, pijanca, koji je imao petlju da javno Hersta optuži da je izdao ideale Don Kihota, ali da je sačuvao svog Sanča (Lui Mejer), u jednoj od zabavnijih scena filma, koja ni kriva ni dužna sumira celokupnu sliku filma kao stilske vežbe (izvanredno uslikane moćnom crno-belom tehnikom), kojoj narativ služi kao podloga za razbacivanje mudrih sentenci i visprenih poštapalica, jer to što je u filmu sve retro, ne znači da i dijalozi moraju da memljivo odišu, tako da ostaje opor utisak nakon poslednjih scena, koje nas vraćaju na dodelu jedinog Oskara filmu Citizen Kane i to baš za scenario.
Ono što se u obrisima nazire, a što je Finčer propustio da apostrofira, jeste činjenica da je Mankevic imao njuh i sluh da podrži i podupire talentne. Naime, Mankevic je producent nekoliko filmova braće Marks (Marx Brothers), ali to je nešto čega nema u ovom biopiku, jer je Finčerov Mank polu-film, polu-industrijalac, polu-romantik, polu-buntovnik, polu-pijanac... jednom rečju – polu-pan.
