Repetitor - Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji [2020]

Nov 25, 2020

Repetitor

Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji

Moonlee Records / 2020

9.0

9

Petak jutro 20.11.2020. Dok krmeljivih očiju pijem kafu i vrtim društvene mreže, na krovu notifikacija mi iskače obaveštenje da je Repetitor izdao novi album. Ova luda 2020. godina je uspela toliko stvari da izbaci iz koloseka, pa su čak i Letnje olimpijske igre odložene za narednu godinu, što je prethodno samo učinjeno zbog Prvog i Drugog svetskog rata. No, Repetitor se nije predao i na samom spuštanju zavese iza ove buđave godine počastio nas je svojim četvrtim albumom ,,Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji’’.

Kako sam zakoračio na Bulevar, puštam prvu stvar ,,Džunglu’’. Jutarnja pospanost u momentu nestaje, u glavi se stvaram na njihovoj svirci u KST-u, gde osećam kako sam okružen tim jedinstvenim ludilom koje samo Repetitor može da napravi na svojim nastupima. Ljuta distorzična harmonija Ana-Marijinog basa i Borisovog telekastera u ritmu Mileninog bubnja bi i mrtvaka probudila, a kamoli pospanog čoveka. ,,Džungla’’ je već poznata publici koja redovno pohađa njihove koncerte kao neizostavan deo repertoara.

Sledi ,,Kroz vetar’’ čedo Ana-Marije koja je ispisala tekst i melodiju. U stilu Kim Gordon, njen bas i glas se probijaju u pokušaju da nas dozovu. ,,Gorim’’ održava jak tempo prethodnih pesama, poput Edgara Davidsa na sredini terena.

Pesma ,,Kost i koža’’ je izdata kao singl prethodnica albumu. Posvećena je Stojanki Stojanović Coki, koju je život saterao u ćošak, te je bila primorana da sopstvenim rukama brani dostojanstvo. Stvar odlično reflektuje sav bes i očaj koji su se nataložili u Stojanki, svu nemoć i strah koji se nalaze u čoveku koji više nema šta da izgubi. Običnom čoveku kome je muka da se odeća nemoćnim zvog tuđe gluposti, rđavosti, javašluka i pohlepe.

,,Reči su ti samo kao minđuše od stakla

kao neki ukras

meni je to užas’’

Ako je ,,Gorim’’ bila Edgar Davids ,,Kost i koža’’ je Roj Kin od pesme. Bez pardona, bez oblande ili reči viška. Nije ovo prvi put da Repetitor obrađuje ovaj vid socijalne tematike, te ko god mislio da tu sem buke nema ničeg dubljeg, očigledno ne želi da zagrebe ispod površine.

Milena vodi glavnu reč u ,,Sa izvora’’, koju prati generacijska ,,Roba sa greškom’’. Oda nekada deci, a sada već odraslim ljudima rođenim na ovom podneblju.

Svaki album Repetitora ima rezervisano mesto za jednu sporiju stvar, tako da album zatvaraju ,,Danima’’ i ,,Noćima’’. Predstavljaju zaokruženu celinu inspirisanu praznom monotonijom karantinskih dana. Verovatno nenamerno, ali sam naziv albuma ,,Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji’’ u ovim stvarima najviše pronalazi svoj dom.

Uspeli su u par stihova da prenesu osećanje izazvano izveštačeno nametnutim zahtevom za socijalnom distancom u kojoj je postojala neopisiva potreba za emotivnom bliskošću. Preko noći nam je svima rečeno kako je opasno da viđamo sebi bliske ljude, roditelje, babe i dede, najbolje prijatelje, da treba da se pozdravimo sa većinom životnih navika, što je među ljudima stvorilo jedan brisan prostor. Koliko god Netflix imao serija, koliko god grickalica imali u fijoci, koliko god igrica Steam ima na raspolaganju, ništa ne može da zameni zajedničko vreme sa najbližim ljudima.

Kako se ,,Noćima’’ završila zatekao sam se pred vratima kancelarije. Samu šetnju nisam ni osetio. Prosto su mi se noge same kretale.

To je možda i najbolji opis ovog albuma. Repetitor je uspeo da upakuje svu svoju drskost, gorčinu, snagu, znoj i buku u ovih osam pesama. Ni jedan sekund nije uzalud potrošen, nema praznog hoda, nema filera. Čim ga preslušate, poželite da ga pustite iznova i iznova.

Inicijalno su nameravali da 2020. godinu iskoriste tako što bi napravili kreativnu pauzu od neprekidnih nastupa. Plan je bio da konačno odu u studijo i finalizuju par pesama, da bi potom ponovo krenuli na put. Stvari se komplikuju u proleće kada se svi nastupi otkazuju, što im planove u potpunosti remeti. Zeleno svetlo za rad dobijaju tek u junu kada ulaze u Down there studio. Za samo pet dana, uz nesebičnu pomoć drugara, štapa i kanapa, kako čitava scena danas i opstaje, album je srećom snimljen.

Kažem srećom, jer je ovaj paket žestine neophodan u našoj bljutavoj svakodnevnici. Kao jedan podsetnik da imamo čemu da se radujemo kada sve ovo prođe. Da će na leto opet biti svirke. Da će na leto Boris Vlastelica ponovo skakati sa zvučnika pa preko ograde naglavačke, pravo u publiku. Da će Ana-Marija Cupin raznositi sve u paramparčad svojim zvučnim zidom. Da će Milena Milutinović ponovo tući taj bubanj sa istim onim besom kakav je u očima imala Stojanka.

Repetitor nam je podario jedno malo ostrvo, na koje možemo da uteknemo, gde se ponovo nalazimo na svirci, poliveni pivom, mokri, u gužvi, okruženi ljudima koji su nam u tom trenutku bliski kao rod rođeni. Gde ne vlada socijalna distanca. Gde možemo da napunimo surlu. Gde prazan prostor među nama ne postoji.