Matt Berninger - Serpentine Prison [2020]
Poučen iskustvom preslušavanja poslednja dva albuma benda The National, instikt mi je govorio da pre prvog preslušavanja „Serpentine Prison“, debi solo albuma frontmena pomenutog benda, Matta Berningera, trebam iz kuće da uklonim sve oštre predmete, konopce, kaiševe i slične objekte kojima sam sebi želeo da prekratim patnju preslušavanja „Sleep Well Beast“ a posebno „I am Easy to Find“. Prvih par singlova koje je Berninger podelio sa ovog albuma nisu me uopšte privukla. Da iza ovog albuma ne stoji osoba koja je odgovorna za tri legendarna albuma kakvi su „Boxer“, „Aligator“ i „High Violet“ bez ikakvog problema bih preskočio ovaj album.
Na moje veliko iznenađenje „Serpentine Prison“, iako miljama daleko od pomenuta tri kultna albuma, nije ni upola bio toliko mučenje poput poslednjeg albuma benda The National. Za početak na albumu nije bilo ni malo one tunjave, anemične elektronike i klavira koje Aaron Dessner toliko forsira u muzici The National , da je sama ta činjenica već veliki plus za ovaj album.
Sa druge strane, Matt Berninger je angažavao veoma dobre muzičare, među kojima su na gitarama Walter Martin(The Walkmen) i Harrison Whitford (Phoebe Bridgers), Booker T Jones (hammond, klavir, produkcija), Brent Knopf (Menomena) koji su verujem savršeno otelotvorili njegovu viziju melodija i muzike. Pored sasvim pristojnih gitarskih aranžmana „Serpentine Prison“ donosi i jednako pristojne muzičke slojeve, lap steel gitrare, klavira, hamonda, duvačku sekcije, usne harmonike i još koječega. I kao šlag preko svega imamo još i prepoznatljivu violinu u Andrew Birda u nekoliko pesama.
Berningerov bariton, vokalni aranžmani i celokupna izvedba ispod je lestvice koju je sam postavio na već pomenuta tri albuma, i poptuno nedostaje ona neodoljiva tenzija, koja je nekada kiptela iz pesama The National-a. Doduše sve ovo i još mnogo toga nedostaje u muzici njegovog matičnog benda još od albuma „Trouble Will Find Me“.
„Serpentine Prison“ je skup balada, svih 41 minut i deset pesama su u sporom tempu. Iako je Berningeru ranije uspevalo da upravo u ovakve pesme, pre svega vokalnim aranžmanima (muzika uglavnom bila delo Aarona Dessnera), uklopi momente, koji uprkos svom sporom tempu uspevaju dobro da vas protresu, ovde možemo da osetimo tek blage odjeke u pojedinim trenucima na recimo naslovnoj „Serpentine Prison“ ili „Distrant Axes“.
Jedan od najačih aspekata muzike The National su upravo Berningerovi stihovi. Stiče se utisak da je i na ovom polju učinak polovičan, kao i u svemu ostalom. Ima tu pristojnih sithova, ali ima i onih koji deluju kao piskaranje socijalno i emotivno retardiranog tinejdžera poput pesme „One More Second“. Možda vam to ne zvuči tako loše na engleskom, ali pokušajte da ih prevedete na maternji jezik. I Vlado Georgijev bi to bolje od ove zicer patetike. Od jednog harizmatičnog gospodina koji je napisao stihove za „Mistaken For Strangers“, „Bloodbuzz Ohio“, „Fake Empire“ „Slow Show“ i mnoge druge, može se i treba se očekivati mnogo više i snažnije.
