Lovecraft Country
Home Box Office (HBO) / 2020
Scenario: 
Misha Green (created by)
Zemlja proizvodnje: 
U.S.A.
Jezik: 
English
4,6
5
**(*)
3-
 
            Pogledao sam 1. epizodu ove mnogočekane serije, a po prvim reakcijama, i mnogohvaljene: svi moji američki FB frendovi iz krugova izdavača, pisaca, kritičara, filmadžija itd. šikljaju hvalospevima na sve strane; pa, evo i nekih mojih (suzdržanijih) zapažanja i impresija.
            Pre svega, nisam čitao roman po kome je ovo rađeno (imate ga i na srpskom, ko želi), prosto nije me dovoljno zanimala postavka, ali na ovu 1. epizodu bacih oko više zato što se, kao, dotiče HPL-a, pa time i mene, negoli što sam imao jaka očekivanja. Ukratko, ja ovime nisam impresioniran, ali široke narodne mase verovatno će biti zadovoljnije.
Glavna tema priče je rasizam u Americi. Tačnije, težak položaj crnaca u Americi sredinom 20. veka. Za početnike. Ono, 101. Pojednostavljeno. For dummies. RACISM IS BAD, MKAY? BLACK LIVES MATTER, MKAY?
            Ovo je pisanje s tezom, pa ekranizovano, s istom agendom: da se pokaže kako Lavkraft i ostali rasisti nisu bili u pravu, jer i crnci su ipak ljudi, vole, pate, dišu, čitaju SF i horor, slušaju ploče i sviraju rok (odnosno, ovde, džez, bluz, itsl). Agenda u osnovi nije pogrešna, naravno da su i crnci ljudi, i da su Ameri bili (i ostali) teška rasistička stoka koja se svinjski odnosila prema potomcima robova koje su sami dovukli iz Afrike, a svinjski su ostali čak i nakon što su, oficijelno, na papiru, te robove „oslobodili“.
Ono što je sporno, za mene, ovde, in concreto, jeste napadno fejk dramatizovanje te agende: ovo prosto vrišti od (belačke – jer autor romana je belac) potrebe da se dodvori crncima, da im se ulizuje prikazujući ih u najsvetlijim (sic) bojama, kao toliko liberalne, i talentovane, i emancipovane i gudi-tu-šuz likove – dok su njihovi protivnici, beli rasisti, na nivou grotesknih karikatura – da taj deo priče meni deluje kao veća fantastika nego posle, kad krenu čudovišta i pipci. Prećeraše, brate, s fantazijom!  
Glavni lik, crnac, Atikus, veteran korejskog rata, guta pulpu, sve živo, Džon Karter s Marsa i ostalo, pa u toj gomili, eto, i Lavkrafta. Svestan je da je ovaj imao rasističke nazore, ali mu to ne smeta previše. Dapače, tatko mu je čitao čuvenu pesmicu „On the Creation of Niggers“ i terao ga da je nauči napamet pre nego što nastavi s čitanjem Lavkrafta, što je ovaj i učinio, bez većih problema.
===Uzgred, da vas Dr Ghoul pouči, kad već ova serija neće: ta HPL-ova pesmica napisana je kad je on imao oko 20 godina, i nikad i nigde nije bila objavljena. Ta mladalačka žvrljotina iz njegovih privatnih papira iskopana je i javnosti prezentovana tek sredinom 1970-ih, 20 godina nakon dešavanja u ovoj seriji. Prema tome, niko živ, pa ni ovi hororoljubivi crnci sredinom 1950-tih, kad se ovo dešava, nikako nisu mogli za nju znati a još manje je napamet učiti. Ali unutar ove agende taj falsifikat je „dopustiv“ jer je ta pesmica suviše zgodan malj za lupanje po HPL-u, suviše je trigeroidna a da se ne (zlo)upotrebi za trigger-happy woke pozere (woke: The act of being very pretentious about how much you care about a social issue) ===
 Njegov ujak, crnac, putuje po Americi, odseda po hotelima, motelima i dajnerima, i onda piše i sam objavljuje (samizdat!) vodiče za crnce. Kao, u Donjoj Pavijanoguziji će vam kelnerica pljunuti u kajganu, ali će ista stići za 10 minuta; u Malom Mokrom Džeksonu će u vas pucati nakon zalaska sunca; u Vajttreš Džankšnovici je kafa nedovoljno crna a hleb je previše beo. Itsl. I od toga ovaj, kao, živi.
Ujakova malena ćerčica (crnkinjica, ako moram crtati) amaterski crta stripove (o crnoj intergalaktičkoj heroini), ali njeno kadriranje pa i crteže očito je radio neki profi baja iz ove HBO produkcije, jer je daleko čak i iznad nivoa stripova koji su objavljivani 1950-ih.
Usput se dvojici muža u potrazi za tatkom našega Atikusa prišljamči i „stara prijateljica“ potonjeg, jedna mlada zgodna crnkinja u supertesnim vrućim crvenim pantalonicama (da li je ijedna žena tada, u to vreme, a naročito crna, smela ovako izazovno da se oblači i na ulicu da izlazi a da je smesta ne preliju katranom i perjem?). Ona je, naravno, slobodna, seksualno emancipovana (vidi pod vruće pantalonice) omoćena mlada žena koja vidi i zna bolje i više od muškaraca, vozi kola ludački dobro, bolje nego muški, a kad joj ujka kaže: „Damnit, girl, you're gonna crash us,“ ona mu, usred jurnjave, podvikne: „My name's not "girl." It's Letitia fucking Lewis!“
Ako vam ovakvi likovi i situacije, ovakve woke projekcije 21. veka na likove i ponašanje od pre 60-ak godina ne smetaju, odnosno ako ih uopšte i ne opažate jer ste previše površni gutač palpa i/ili ste ideološki zaslepljeni woke fantazijama, dakle ako na ovakvu repliku ne kolutate očima i ne jaučete, nego kažete: „To, curo omoćena, emancipovana i liberalizovana, tako mu reci! Nagari!!!“ onda je ovo prava serija za vas.
 Što se mene tiče, ovo mi previše smrdi na plod griže savesti liberalnih Amera zbog genocidne, robovlasničke i rasističke prošlosti njihove nacije: i ponavljam, ta griža je itekako čvrsto utemeljna, opravdana i meni intelektualno pojmljiva. Ali, ja nisam Amer, ja to breme na sebi nemam, ne delim ni njihovu krivicu ni potrebu da se ovakvim falsifikatima i karikaturama „perem“ i dokazujem svoju „pravovernost“, političku korektnost i šta ti sve ne. Ukratko, meni, sa strane, ovo je bičevanje mrtvih konja, pored ostalog i zbog smeštanja u 1950-te. Nešto hrabrije bilo bi da je ova priča bila smeštena u rasističku Ameriku današnjice.
Treš mi je to sve i dok karikature od redneka jure ove crnce kamionetom da ih pobiju jer su im došli u gradić i seli u dajner da jedu, treš mi je i kad ih zaustavi lokalni rednek šerif da ih kinji („Imate 10 minuta do zalaska sunca, i tačno toliko dok vas sve ne obesim o prvo drvo ako ste mi tad još u kauntiju!“), ali još veći treš postaje kad se tu pojave nekakva čuda koja bi možda trebalo da budu gulovi, ali imaju znatno mišićaviju konstituciju, te grozdove očiju na glavama po kojima više nalikuju šogotima. A onda ti „šoggulovi“ krenu da kolju (too little, too late, u ovoj epizodi), ali, začudo, grickaju samo belo meso..
Kuda sve to vodi – meh, lično me vrlo slabo zanima, nisam uvučen u ovo dovoljno, ali nateraću se da ispratim još koju epizodu u nadi da će naredne biti svarljivije, manje karikirane, manje fejk. Plus, ne mogu odoleti da pogledam sve što se iole dotiče Lavkrafta a rađeno je sa pristojnim budžetom, mada se i ovde već prećeralo sa CGI-jem.
Za sada, javlja mi se da je jedan od problema ovog projekta i taj što u njemu pulp podriva politiku, a politika guši pipke – ili, nacrtano, politička agenda, ionako uprošćena, karikirana, dodatno je oneozbiljena i trivijalizovana ubacivanjem tih čudovišta, a s druge strane, dramosranje je previše prominentno ovde, i pokušaji plasiranja nekakvih aktuelnih poruka, a da bi bilo efektno to malo horora koji videsmo ovde (petparačka akcija, ništa atmosfera, sugestija, jeza, nego sve WHAM BAM KRAAAAK GRROAAARRR!).
Dakle, ako me pitate ima li ovde Lavkrafta u nekom ozbiljnom smislu, odgovor je jasan: ne, nema. Samo u tragovima, trivijalizovano, svedeno na B-monster movie. Pre svega ovo nije serija o kosmičkoj nego o ovozemaljskoj stravi, vrlo je tematski lokalna (Amerika) i ograničena (rasizam). To malo fantastičnog, natprirodnog horora što vidimo oličeno je u čudovištima, koja su prikazana konvencionalno i akciono, dakle u duhu Weird Tales pulp proze koje se Lavkraft gnušao i koju, u svojim pričama, nije primenjivao.
S jedne strane, ne sviđa mi se što je Lavkraftovo ime (zlo)upotrebljeno za nešto što s njim ima vrlo malo (sumnjive) veze; s druge, ako će ova visokoprofilna serija naterati masu i rulju koja do sad to nije činila da krene da kupuje i traži Lavkrafta, i ako će to dovesti do veće popularnosti tog imena kad neko idući put treba da dreši kesu za neku seriju ili film „po Lavkraftu“, onda OK, podržavam.
            P.S. Poslednja scena ove epizode nasmejala me je sugestijom lavkraftovskog tvista, naime da će glavni lik, crni Atikus, na svoj užas i grozu, možda uskoro otkriti da u sebi nosi belačku krv!
 
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
 
Ukoliko vas interesuje kako su se sledeće epizode dojmile Ghoulu evo objave sa njegovog Facebook profila:
na polovini 3. epizode LOVECRAFT COUNTRY zaključio sam da ovo mučenje ne vredi dalje otezati: ovde prekidam i nemam nameru dalje da gubim vreme s ovim sranjem. prva je bila slaba a druga još gora. treća je negledljiva. četvrta mene videti neće.

Preporuka

share