I'm Thinking of Ending Things [2020]
Jesse Plemons, Jessie Buckley, Toni Collette
Čarli Kaufman (Charlie Kaufman) nije autor kojeg bi želili da degustirate na opuštenoj bioskopskoj večeri, koja ima za cilj bekstvo od realnosti života u časovima dokolice, jer ovaj autor servira upravo suprotno – intelektualne slagalice sa surealnim dispozicijama.
Scenarista filmova Being John Malkovich, Eternal Sunshine of the Spotless Mind i Adaptation pokazao je još onda da će njegova pozna karijera zapečatirati njegovu ulogu sofisticiranog dramskog manipulatora, spremog da i najelitističkiji nastrojene intelektualce izazove na zagonetnu umnu delatnost, ali i da svojim poznavanjem umetnosti i kulture iznenadi i najnačitanije strukture akademske zajednice.
Sa filmovima Synecdoche, New York i Anomalisa Kaufman je otišao još dalje – njegova fabula ostaje otvorena slagalica (kao kod Linča), koju bi trebalo da razmišljenjem popunim kritika i publika, i radi se o zahtevnim dramskim manifestima, koji uključuju ne samo umnu pronicljivost, već i široko poznavanje muzike, filma, ali i opšte kulture i umetnosti.
Sve to sadrži i Kaufmanov najnoviji film I’m Thinking of Ending Things.
Ono što počinje kao klaustrofobičan, ali zabavan zimski road trip mladog para, uskoro se pretvara u surealnu noćnu moru, koja povremeno otvoreno potencira izmeštenu realnost i vremensku percepciju, sa simboličnim i metaforičnim konotacijama, a usled učestalih transformacija likova čini se da film više obitava u fluidnom psiho-filozofskom univerzumu, nego u realnom literarnom prostoru.
Iako se naizgled rešenja misterije naziru tokom čitavog trajanja ovog potentnog ostvarenja, ona zapravo nisu vidljiva do poslednjih scena filma, koje otvoreno sugerišu kakva je zapravo sudbina zadesila junake.
Vizuelno potentno ostvarenje sa pikantnin koloritnim toniranjem nalik radovima Svena Nikvista, koje je uslikao za Kaufmana poljski snimatelj Lukas Žal (Lukasz Zal), poseduje katarzična klizanja i muzičke sekvence, često u službi same priče, ali i kao vid spuštanja tenzija kod gledalaca, pa ipak ni jednog trenutka film ne deluje kao jeftina zabava, niti se valja u žabokrečini sopstvene intelektualnosti, već Kaufnam mudro testira čula i opipava granice vizuelne umetnosti i teatralne estetike, kako bi što efektnije ispoljio svoju autorsku cerebralnost.
