Kestrels - Dream or don't Dream [2020]
Slušajući po prvi put novi album “Dream or Don’t Dream“, kanadskog benda Kestrels, odmah mi je proletelo kroz glavu – konačno zvuk koji čekam godinama. Fine, delikatne pop melodije praćene “pošteno” distorziranom gitarom, a “poštena” distorzija je pola puta do dobre pesme. Kestrels imaju još jedan bonus, ovo im nije prvi album već četvrti. Kad pronađete jedan zanimljiv bend, poput ovih momaka iz Halifaxa u Novoj Škotskoj, a pri tome nikada ranije niste čuli za njih, prvo što se pitate kako su vam do sada promakli, što je pak samo potvrda da u doba muzičke hiperprodukcije i najsjajniji biseri mogu vam lagano proći ispod vašeg muzičkog radara. Sa druge strane prebiranje po diskografiji benda, koga ste tek otrkili uvek je jedinstveno iskustvo, te se radujete zadovoljstvu da čujete njihova prethodna tri albuma.
Iza benda Kestrels nalazi se Chad Peck, koji za život zaradjuje predajući engleski u srednjoj školi, od nedavno sa master diplomom iz svoje oblasti. Nakon istoimenog albuma iz 2016.godine. Peck je ostao jedini član benda, našao se na životnom raskršću, i krenuo je putem, koji ga je sledećih par godina odveo podalje od muzike. Tokom prošle godine bio je u poseti svom dobrom prijatelju Timu Wheeleru, pevaču/gitaristi, poznatog, posebno tokom devedesetih, severno irskog alternativnog rock benda Ash. Tada je započeo rad na četvrtom album “Dream or Don’t Dream“ koji je snimao u Masačusetsu,Čikagu, u studiju Steve Albinija, kao i u svom domu u Halifaksu. Za potrebe snimanja albuma Pecku se pridružio iskusni bubnjar Michael Catano, dok je miks radio John Agnello, inženjer zvuka i producent koji je sarađivao sa velikim muzičkim imenima poput Sonic Youth, Dinsoaur Jr, Kurt Vile, Alvvays...
Masivni rifovi i čvrsta ritam sekcija tutnje od prvog tona „Vanishing Point“ i prava su protiv teža mekanom Peckovom vokalu. Vokalne harmonije praćene gitarskom grmljavinom bude nostalgiju na 90te, te u zvuku benda može se pronaći sa jedne strane, posebno u vokalnim harmonijama, uticaj Teenage Funclub, ili pomenutih Ash, dok u sviračkom delu promiču Sonic Youth, Smashing Pumpkins, My Bloody Valentine ali ponajviše Dinosaur Jr, što je jednim delom zasluga Johna Agnella, a drugim, većim delom, bogata upotreba gitarskih pedala i efekata, veoma slične konfiguracije onoj koje koriste pomenuti bendovi. Kao šlag preko svega je i gostovanje i solo deonica J. Mascisa na odličnoj pesmi „Gray and Blue“.
„It's a Secret“ i „Don't Dream“ svojim melanholičnim melodijama naginju više ka modernom indie rocku ove decenije, dok slow tempo „A Way Out“ nosi onu boju melanholije poput Smashing Pumpkinsa na albumu "Siamese Dream" sa fantastičnom solo gitarskom deonicom kojom bi i sam Mascis bio zadovoljan.
