The Weasel's Tale [2019]
Punih deset godina nakon Oskarom nagrađene „Tajne u njihovim očima“ (El secreto de sus ojos, 2009), novo ostvarenje reditelja i scenariste Huana Hosea Kampanele predstavlja poseban datum. Krimi jezgro je nešto što nam donosi i “Priča o lasicama“ (El cuento de las comadrejas, 2019), a slavni Argentinac nas ni ovoga puta ne ostavlja bez kvalitetnog dramskog zapleta. I to okupljajući velikane kao što su Grasijela Borhes, Oskar Martinez, Luis Brandoni, ali i mlada španska glumica, Klara Lago.
Družini nekadašnjih magova sedme umetnosti u Argentini dokolicu narušava naizgled simpatičan mladi par slučajno nab asavši na njihovu skrovitu vilu. Ubrzo ćemo shvatiti da razlog njihovog dolaska nije nimalo slučajan, a namera da, milom ili silom, ove ekscentrične starce isele kako bi atraktivnu nekretninu pridobili za svoje poslovne mahinacije, neće dugo ostati skrivena.
Grupici domišljatih staraca ovi mladi posetioci presecaju rutinu i pružaju im priliku da se sa njima poigraju. Intriga je nešto što zabavlja obe strane. A nas zabavlja da gledamo njihovo nadmetanje. Svako puca iz svojih oružja, pa tako nailazimo na posve prljavu igru manipulacije i obmane.
Reč je o, uslovno rečeno, rimejku crnohumorne komedije „Nekadašnji momci nisu koristili arsenik“ (Los muchacos de antes no usaban arsénico 1976), reditelja Hosea Martinesa Suaresa. „Lasice“ imaju sličnosti sa ovim delom, narativ je u osnovi isti, ali nipošto nemate utisak da gledate jedan isti film.
Razlika se očituje pre svega u nijansiranju likova. Kampanela je, u odnosu na raniju ekranizaciju, više pažnje posvetio njihovoj motivaciji. Predstavljena nam je bolna nostalgija Mare Ordas, nekadašnje filmske dive, za danima slave. Dakle, tragika onih koji žive još samo od uspomena. Čini se da trojica prijatelja, Norberto, Martin i Marin suprug, Pedro, to lakše podnose od ostarele glumice. Povezani okolnostima o kojima postepeno saznajemo, oni stanuju zajedno već decenijama u netrpeljivo-familijarnim odnosima. Taj njihov suživot je način da opstanu i ne izgube oštrinu. Poznajući se toliko dugo i budući da ih vežu mnoge tajne koje naslućujemo, oni opstaju u nekoj njima razumljivoj harmoniji.
Atmosferu istinske crnohumorne komedije pratimo u vidu prelaza od humora ka sablasnim segmentima. Razigrani duh i međusobne opaske junaka mogu vas nasmejati, dok, sa druge strane, igra senki u pojedinim scenama kao i nagoveštena tajnovitost unose blagi nemir, držeći gledaoca u iščekivanju. Konstantni pucnji i Norbertov povik: „Lasice!“ grade osećaj opsadnog stanja i pripravnosti u kojoj se nalaze ukućani.
Vizuleni kvaliteti Kampaneline verzije ogledaju se pre svega u bogatom dekoru, scenografiji koja je gotovo lik za sebe. Vidimo prostorije gde je vreme stalo, raskošne odaje dostojne jedne dive, ali po kojima se odavno uhvatila patina godina. Centralni prostor zauzima pozlaćena statueta, dodeljena Mari nekada davno, za najbolju žensku ulogu, služeći sada kao podsetnik na dane uspeha, ali i na bolnu prolaznost. Takođe, ono što ne promiče oku, jesu vrtoglave stepenice u središtu kuće, što već na početku ukazuju na opasnost, uspon i pad u doslovnom i simboličkom smislu. Kuću muči prisustvo glodara i lasica koje, i pored brojnih zamki, uspevaju da nađu svoj put. Kao lajt motiv filma jasno se izdvaja lov na štetočine, odnosno, međusobna borba štetočina.
Jer izazov ovde postavljaju mladi starima, tj. moderno doba obrascima koji deluju zastarelo. Misija junaka za koje navijamo jeste da dokažu aktuelnost i primenjivost starih formi i vrednosti. Naravoučenije koje potenciraju može se učiniti arhaičnim, ali ne i manje efektnim. To najbolje ilustruju scena za bilijarskim stolom, kao i samo finale filma. Međutim, postoji li ipak nešto što je zajedničko obema stranama? Ljudska ambicija, glad za uspehom i dokazivanjem, pa i po cenu žrtve (svoje ili tuđe) pokazuje se kao nešto svevremeno. Pa tako dozu sebičnosti, nemilosrdnog nastupa i parolu „cilj opravdava sredstva“, uočavamo i kod jednih i kod drugih.
U želji da ne otkrijemo rasplet, dovoljno je reći da i razlike i te kako postoje na planu iskustva, kreativnosti i solidarnosti. Kampanela menja završetak u odnosu na originalnu verziju, oblikujući time poruku koja, u duhu njegovog ranijeg stvaralaštva, slavi upravo solidarnost i prijateljstvo i u najbizarnijim okolnostima.
Kritičari su udruženi u oceni da su, kako film iz 70-tih, tako i prošlogodišnji, mogli da traju kraće. Ono na čemu se pre svega zamera su iscrpljujući dijalozi. Stvar je ukusa, svakako, da li ćete uživati u filmu koji, prema nekim ocenama, ostvaruje efekat pozorišnog komada i da li će vam replike delovati pretenciozno. Složićemo se da eksperimentisanja sa formom svakako ima, što možemo sagledati i kao kvalitet jer je u saglasju sa junacima koji su stvaraoci i sami. Pa tako pre nego šekspirovsku „dramu u drami“, ovde imamo „film u filmu“, gde bivši reditelj, scenarista i dvoje glumaca oblikuju priču prema svojim afinitetima.
Film poseduje specifičnu notu, no zahteva strpljenje, pa, ako tražite laganu razonodu, može vam se učiniti dosadnim. Ljubitelje Kampanelinog rada, teško da će razočarati, a dobronamernog gledaoca bogato će nagraditi.
Prikaz je originalno objavljen na sajtu Mad About Cinema.
