Klasik dana: Bruce Springsteen - Darkness on the Edge of Town

Jul 31, 2020

Bruce Springsteen

Darkness on the Edge of Town

Columbia / 1978

9.0

Imam teoriju da u životu benda, odnosno izvođača dva albuma su najbitnija, prvi i treći album. Prvi album je najlakše napraviti, jer su na njemu stvari koje su nastajale od početka pisanja pesama i prvih proba, te je rezerva materijala solidna. Treći album predstavlja autorsku zrelost, momenat kada se dugo, već profesionalno, bavi muzikom, kada može ideje iz glave lako da proizvede u delo, što nije mogao kada je pravio prvi. Ako u ta dva momenta uradi nešto, uspeo je, ako ne, propustio je svoju šansu. Zato su albumi sjajan pojam, jer predstavljaju celinu i momenat u kojem je određeni autor stvarao, kako u vremenskom tako i prostornom aspektu. Daje mogućnost da izolovano posmatramo jedan period njegovog stvaralaštva.

Brus Springstin je autor trećeg albuma. Dok su prva dva albuma bila prilično mlaka i komercijalno loše propraćena, bez prepoznatljivog zvuka kako smo E-Street bend kasnije navikli da čujemo, album koji je iščupao Brusa i bend iz jame neuspeha je bio ’’Born to run’’. Bend je obogaćen Klerens Klemonsom na saksofonu dobio prepoznatljiv šmek.

Pesme koje govore o poletnoj mladosti, usponima i padovima i nepokolbeljivom optimizmu da se pokuša ponovo.

Tri godine posle ’’Born to run’’ Brus izbacuje ’’Darknes on the edge of town’’. Čekalo se tri godine, jer je cela organizacija oko snimanja stajala zbog parničnog postupka sa prethodnim menadžerom Majk Apelom. Kako su nestrpljivo dočekali zeleno svetlo za snimanje, album je sniman sa svim muzičarima u studiju odjednom, umesto ustaljenog formata da se određene deonice snimaju odvojeno, da bi se kasnije prilikom miksovanja spoje ili prekroje. Ta spontanost i neposrednost se čuju za svih 43 minuta njegovog trajanja, te imate osećaj da se svi gledaju dok sviraju, jer nemaju bezbednosnu mrežu ispod sebe, već kao artisti na žici ispod nogu imaju samo ponor neizvesnosti.

Ovde nema hitova poput ’’Jungleland’’, ’’Backstreets’’ ili ’’Born to run’’. Komercijalno nije bio preterano uspešan. Ali ono što ovaj album može da ponudi, više nego ostala Brusova ostvarenja, jeste iskrenost, osećaj da sedite sa njim dok vam se jada (ili vi njemu) o svojim problemima. Goruće teme Brusovog života su uvek bile: pokvarena kola, otkaz na poslu i propala veza. Tim redosledom.

Obuzima nas osećaj da svaku pesmu dočekamo i ispratimo sa podignutim rukama u vis, jer slave hrabrost da se pokuša i neuspe, hrabrost da se prihvati peh i pokuša sutra ponovo. Baš kao što je Čarli Braun iznova spreman da šutne loptu koju drži Lusi.

Što se tiče formacije pesama, album je sličan ’’Born to run’’ u smislu da obe strane počinju sa optimističnom i epohalnom pesmom gde je nada veća od samog čoveka, a završava se sa pesmom gde se čovek nalazi sa licem u dlanovima, te obe strane predstavljau jedan dan, koji lepo počne i samo biva grđi kako vreme odmiče.

’’Badlands’’ počinje sa bubnjem, veselo i prodorno kao Sunce koje se probija kroz zavese. Odmah zatim ceo bend ulazi i dobijate na tacni taj optimistični zvuk koji samo E-street bend je znao da stvori. Život čoveka koji, kolko god radio i crnčio, nikada neće biti zadovoljan onim šta ima.

’’Poor man wanna be rich. Rich man wanna be king.

And a king ain't satisfied, 'Til he rules everything’’.

S obzirom da je pesma nastala u momentu kada je, tada 27-godišnji, Brus prvi put osetio uspeh i sreću zbog svog rada, očiledno priznaje da čovek, kolko god bio skroman,srećan i nesavršen, će uvek tražiti još. Zrelost u opažanju da je sreća vrlo relativna i kratkotrajnog ukusa, da je lepa samo dok se čeka i da nam dugotrajan trud donosi samo privemeno zadovoljstvo nije tipična momku od samo dvadeset i sedam godina.

’’Adam raised a Cain’’ je pesma o lošem odnosu oca i sina, simbolizovanih u bibliskim likovima Adamu i Kainu. Brus je više puta u svojim pesmama govorio o odnosu sa svojim ocem tokom odrastanja i kako su bili isuviše različiti karakteri da bi mogli da se slože oko bilo čega.

’’ You're born into this life paying, for the sins of somebody else's past,

Daddy worked his whole life, for nothing but the pain,

Now he walks these empty rooms, looking for something to blame,

You inherit the sins, you inherit the flames,

Adam raised a Cain’’.

Treba da shvatite da je Brusov tata bio tipični američki šljaker-majstor iz perioda Drugog svetskog rata, koji je radio u fabrici i vodio se logikom da samo krvi i znoj donose čoveku pošten život, dok je gledao sina koji sa gitarom u ruci pokušava to isto, prosto nije mogao u svom sistemu vrednosti da nađe razumevanje. Kada je početkom sedamdesetih želeo da preseli porodicu u potrazi za novim poslom, Brus nije hteo da napusti svoj Džersi. Rastali su se rukovanjem.

’’Something in the night’’ kao da je pravljena za film ’’It’s a wonderfull life’’. Mogu da zamislim Džordža Bejlija kako se vozi kolima u onoj sceni kada smišlja način kako da nađe zagubljeni novac.

’’Candy’s room’’ spada u onu treću kategoriju Brusovih pesama, pesama o ženama.

’’When I hold Candy close she makes these hidden worlds mine.

She has fancy clothes and diamond rings,

she has men who give her anything she wants, but they don't see.

That what she wants is me’’.

Priča momka koji uspeva da pridobije simpatije devojke, koja je izvan njegove lige i ako je gubitnik kome smrdi iz usta.

Kada je osmišljavana ideja za omot albuma, angažovan je fotograf Frank Stefanko i fotosešn je urađen u njegovom stanu. Brus je bio oduševljen slikama, rekavši ’’To je to, toje lik iz pesme’’.

Stranu A završava ’’Racing in the street’’. Pesma koja me je navukla na Gazdu i dala mi do znanja da on nije samo ’’Born in the USA’’ (Ako je neka pesma pogrešno bila tumačena, ta je), već da je jedan fantastičan muzičar, tekstopisac i neviđen lik. Čovek koji je alegorija za momenat kada vas dobar drug lupi po ramenu i kaže ’’ajd, diži glavu’’. Nije čudo što baš njega Džon Kjuzak pita za savet u Haj Fidelitiju.

Racing je tipičan primerak prve kategorije Brusovih pesama, o kolima. Dobro, o kolima i ženama.
Počinje klavirom koji nam oslikava vrelu letnju noć u Nju Džersiju, u koju Brus uplovljava sa novim Ševroletom ’69, koji su on i njegov drugar Soni sklepali kako bi mogli da se trkaju. Trke po ulicama Džersija šezdesetih su bile kultne i neretko bi se na njih prikačila i policija koja bi neuspešno jurila učesnike trke po ulicama. Te trke su ventil običnom čoveku, momenat kada nakon predugog i teškog dana može na sekund da se oseti kao pobednik i zaboravi svoju turobnu i sivu svakodnevnicu iz koje ne može da pobegne. U tom momentu, kada je on iza volana svog srebrnog kruzera, na čelu trke, on je lik kojem svi zavide. Jedini momenat u životu kada se može osetiti moćno, kao Stiv Mekvin.

’’Some guys they just give up living, and start dying little by little, piece by piece.
Some guys come home from work and wash up, and go racing in the street’’.

Ulog u trkama je variao. Nekada bi se trkali lovu, u jaknu, u kola, a nekada u čast i devojke.

Za jednu trku Brus je na crtu izazvao momka iz Los Anđelesa (generalno Nju Jork i Nju Džersi mrze zapadnu obalu, te je antagonizam između rivala bio veliki). Taj momak je vozio Ševrolet Kamera, koji je bio pravi prizor na ulicama. No, Brusa nje interesovao taj Kamero, nego prelepa devojka, koja se zabavljala sa tim momkom. Brus bez problema ostavlja svog protivnika u prašini i odvozi devojku u, nada se, za njih srećan život. No, i ako se vole, to nije dovoljno.

’’ She sits on the porch of her daddy's house, But all her pretty dreams are torn.
She stares off alone into the night, with the eyes of one who hates for just being born’’.

Kako nešto što je nastalo iz avanture i vatre može čoveka da dovede do takvog osećaja? Taj skok od apsolutne egzalitiranosti do potpune apatije je nešto što samo Brus može da oslika u dva stiha.

Pesma se završava onako kako se završava letnja noć. Klavir svira temu za farove kola koja nestaju u daljini, zatim perače ulice koji brišu tragove guma od prethodne trke. Potom i đubretare koji kupe preostali nered. Kada bude svanulo sunce, biće kao da se ništa nije desilo.

Strana B počinje sa ’’Prommised land’’. Još jedna tvrđava od pesme koja nam govori o želji mladog čoveka da preskoči sve u životu i da odmah dođe do zamišljenog cilja koji je sebi postavio, ne znajući da taj zamišljeni cilj u glavi mora da postoji sve vreme kao putokaz kuda da ide. Jer ako bi prerano došao tamo, do obećane zemlje, ne bi znao gde da ide dalje. Govori o želji da se bude stariji nego što zaista čovek jeste, i da ubedi sebe i druge da je spreman za više tereta nego što njegova leđa su spremna da podnesu. Predivan razgovor usne harmonike i saksofona nam dočarava tu borbu u čoveku.

’’ Blow away the dreams that tear you apart.

Blow away the dreams that break your heart.

Blow away the lies that leave you nothing

but lost and brokenhearted’’.

’’Factory’’ je predstavnik one druge vrste Brusovih pesama, o pljavom, napornom i razarajućem poslu koji svaki dan malo po malo ubija čoveka. To su momenti kada Brus počinje polako da razume svog oca i tvrde stavove koje mu nameće, jer shvata da je on u tom mulju i znoju proveo skoro ceo život. Shvata da takav život ne može da ne ostavi ožiljke na čoveku.

’’ Men walk through these gates with death in their eyes. And you just better believe, boy, somebody's gonna get hurt tonight’’.

Cela pesma dobija na snazi time da se svaka strofa završava sa turobnim i monotonim ’’ It's the working, the working, just the working life’’ čime nam stavlja pred oči pokretnu fabričku traku na kojoj se vrti čelik ili neka plastika, koja zatim ide iz ruke u ruku radnika, neprestano, na isti načn, svaki dan, nebrojano godina, bez sećanja kada je to počelo, bez sećanja šta je radnik od života želeo i očekivao pre nego što je prvi put stao pred tu traku.

’’Prove it all night’’ nas stavlja u cipele momka koji je upravo završio smenu te brže bolje beži kući u zagrljaj voljene žene. Pesma nam govori o optimizmu i nadi mladog čoveka da kolko god život bio težak, da će opet imati snage da voli sebi dragu osobu, nebitno koliko je dan iza njega bio usran. On se raduje njenom konjskom repiću, njenoj mašni na haljini i spreman je cele noći da joj dokazuje koliko je voli i koliko joj fali.

Album završava istoimena ’’Darkness on the edge of the town’’. Baš kao i ’’Jungleland’’ i ova pesma ima ključno mesto na albumu kao poslednja stvar, jer predstavlja finale, zadnju scenu naše priče. Brus je pristupačan i simpatičan običnom slušaocu, jer se sa njim lako može poistovetiti. Razlog je zato što Brus priča o svakodnevnim herojima običnih života, sa svim svojim vrlinama i manama. Tipovima koji znaju super fore, ali im smrdi iz usta, ili koji super plešu ali imaju slabo plaćen posao. Koji kada izađu sa drugarom, koji tokom večeri krene da priča sa nekom devojkom naruči im piće, nasmeje se i ode. On te likove nikada ne prikazuje kao jadne ili bedne, naprotiv, pokazuje ih kao žilave, spremne uvek na dodatni napor da bi došli do obećane zemlje, kolko god ona bila udaljena.

Pesma se nalazi na kraju i stavlja u razmišljanje ’’sad ili nikad’’ odnosno ’’sve ili ništa’’ lika, kojeg zamišljamo da sedi u kolima na nekom parkingu, lupa prstima po volanu i skuplja hrabrost za nešto veliko.

’’ Everybody's got a secret, Sonny, Something that they just can't face. Some folks spend their whole lives trying to keep it, They carry it with them every step that they take’’.

Poput Roba Gordona ima osećaj da tada može da okrene ceo svoj život – ’’Till some day they just cut it loose, Cut it loose or let it drag 'em down’’ da nešto što je bilo večito neodgovoreno pitanje u njegovom životu konačno dobije odgovor i da bi jedan period u njegovom životu bio gotov, sa ovakvim ili onakvim krajem. Spreman je na oba. Samo želi više da vidi kako će se taj film završiti.

Dok skuplja hrabrost, vrti mu se po glavi ’’Some folks are born into a good life, Other folks get it anyway, anyhow. I lost my money and I lost my wife, Them things don't seem to matter much to me now’’. Sve mu se skupilo. Previše puta je bio gubitnik, želi da se oseti kao pobednik. Ništa u životu mu nije pruženo niti dato, već je sam morao da grebe kroz život.

’’Tonight I'll be on that hill 'cause I can't stop, I'll be on that hill with everything I got, Lives on the line where dreams are found and lost, I'll be there on time and I'll pay the cost, For wanting things that can only be found In the darkness on the edge of town’’ – stisnuo je pesnicu i odlučio. Želi to da uradi.

Zna. Sad ili nikad.

Najsmešnije je što zaista sam epilog je nebitan. Bitno je što je pronašao u sebi hrabrost na potez koji menja život. Na bolje ili lošije, da. Ali ta snaga, da može da kontroliše svoj život, ta snaga gde se oseća kao glavni junak svog filma ga je dovela do mesta gde može da podigne pesnicu i kaže ’’sad ili nikad’’.

To je snaga Brusa Springstina. Što bi u svakome probudio tog lika i dopustio mu da izađe na videlo. Da ne dopusti sebi da život ide pored njega, da ne dopusti sebi da trpi životne nepravde ili još gore da im se preda i kapitulira.

Ne. Naprotiv. Već da im prkosno pokaže zube.