Le Havre [2011]
André Wilms i Kati Outinen se opet pronalaze u ulogama u Kaurismäkijevim filmovima. Ovde su bračni par – čistač cipela, bivši boem i domaćica – koji je smešten na periferiji Avra. Priča se fokusira na njega, Marcela Marxa, a njegov živote se okreće oko žene, posla i lokalne kafane sa živopisnim likovima. Međutim, dolazak imigranata, a posebno jednog od njih u obliku dečaka kome je san da ode u London, kod majke, promeniće prioritete Marcelovog života i on će učiniti sve što je potrebno da dečak, na kraju, zaplovi put Engleske.
I iako je u pitanju drama sa elementima kaurismakijevskog brzopoteznog humora, bez problema bi se žanr na ovom filmu mogao proširiti na odrednicu dramska bajka, jer sve što se dešava u filmu tako odstupa od uobičajenih situacija i rešavanja istih, a to se zadržava sve do samog kraja filma. Ništa nije onako kako bi, inače, trebalo da bude, ali, sa druge strane, i to je dovoljno da se pokaže da bajkovitost ne mora biti toliko nestvarna i da je potrebno samo malo volje, razuma i razumevanja da bi stvari bile drugačije sagleda(va)ne. Osim kada nije u pitanju izvanljudski faktor, naravno.
Sve ovo Kaurismäki ostvaruje kroz prizmu kritike evropske imigrantske politike koja – ta kritika – iako samo odškrinuta nije odveć banalna i prazna, već pokazuje stepen nesposobnosti i neznanja koji se neprestano emituju prema novim, nesuđenim stanovnicima jedne zemlje, u ovom slučaju Francuske.
Dugi kadrovi u nepoznato, boje koje oduševljavaju i plene da se samo u njih gleda i uživa, koncert Little Boba kao sastavni deo filma, nehajna, ali vrhunska parodija film noira, uklopljenost francuskih šansona u melanholičnu nit filma, Laika kao pas sa značajnom ulogom, brzopotezne gegovi koji daju vedrost čitavoj situaciji i ogromna plejada osebujnih likova koji defiluju filmom, na momente ga pretvarajući u farsičnu rapsodiju nemogućeg da bi već u sledećem trenutku prisustvovali sceni u kojoj je život dečaka duboko egzistencijalno ugrožen.
I srećan kraj koji to nije, ako i malo (po)zna(je)mo Kaurismäkija. Jer, kao što kaže Kati O. kroz usta svoje junakinje Arletty: Čuda se dešavaju. Ali ne u mojoj četvrti.
