Lost Transmissions [2019]
Odabrati temu za svoj filmski debi blisko empirijsko iskustvo ili dešavanje koje je dovoljno poznato da na zadatu temu možete kreirati uspešnu celuloidu manifestaciju jeste put ka potencijalnom uspehu, ali je Ketrin O’Brajan (Katharine O’Brien) utrla sebi put ka ambicioznom debiju baveći se mentalnom bolešću, kao temom koja je izuzetno zahtevna, jer uključuje gomilu propratnih aspekata, kako bi se stvorila kvalitetna drama.
Za početak imala je kvalitetan duo glumaca. Džuno Templ (Juno Temple) i Sajmon Peg (Simon Pegg) pristojno funkcionišu u priči o dokazano kvalitetnom muzičaru/producentu, koji nakon početnog konektovanja sa mladom i perspektivnom umetnicom i njihovog rada na zajedničkom projektu, naprosto nestaje.
Negde u naznakama imamo da i jedno i drugo imaju psihičke probleme u startu, ali je teško ustanoviti oblik, da li se radi o depresiji, anksioznosti ili nekom težem obliku mentalnog oboljenja.
Kada Templova ustanovi na osnovu njegovih kontakata da Peg boluje od šizofrenije, počinje njena potraga za nestlim prijateljem.
Lost Transmission funkcioniše kao simpatično pokretljiva akciona drama, više nego li kao potentna priča o ozbiljnom oboljenju, i tu Peg i Templ i pored sve želje da se stave u prvi plan ne mogu mnogo pomoći, baš iz razloga što O’Brajanova više režira čudno fragmentarnu storiju, nego li koherentnu celinu, koja ima jak početak, razradu i zaključak.
Likovi često ulaza kao na traci, bez najjasnije osnove koja im je funkcija u priči, osim da imaju neku prošlost sa Pegom i želju da potvrde priču o njemu kao sagu o čoveku koji ne mari previše o svojoj boljki, i da je sama šizofrenija uzročno-posledično vezana za njegovu zloupotrebu psihodeličnih susptanci.
U celom tom zamešateljstvu O’Brajanova nema mnogo sluha da početnu, raspevanu enterijersku magiju prijateljskog ćaskanja i druženja eksploatiše na otvoreno iskren način, već idući linijom nepisano propisanog, a nepotrebnog kretanja vodi svoju priču u ćorsokake nemuštosti debitantntskog ostvarenja.
