Portrait of a Lady on Fire [2019]
Selin Sjama (Céline Sciamma) nas slikom vodi na severozapad Francuske u egzotičnu Bretanju, ne bi li nam dočarala što vernije ambijent njene period drame Portrait of a Lady on Fire, filma koji neobična spaja coming of age priču sa dramom o seksualnom sazrevanju u doba poznog baroka.
Svi poznobarokni ili rokoko lajt motivi su tu: dugačke raskošne haljine, realizam u svojoj nepatvorenoj fomu, uz upotrebu svetlo-tamnih kombinacija, nezaustavljivost pokreta i rasplamsavanje strasti, čine savršen teran da nam autorka uvede lik mlade slikarke, na zadatku oslikavanja portreta mlade dame, zbog njene potencijalne udaje.
Ona lagano, više koristeći plimu negoli snagu vesala, plovi ka ostrvu na kome se nalazi dvorac, koji nosi mističnu auru osamnaestog veka, i krajolik okrunjen hladnim stenama nagriženih snagom moćnih okeanskih talasa.
Portrait of a Lady on Fire donekle temetski podseća na klasik Žaka Riveta (Jacques Rivette) La belle noiseuse, ali šarm Sjaminog filma leži u suptilnim emotivnim zaokretima, više negoli u teretu umetničkog izražavanja ili iscrpljujućoj misiji kreiranja vanvremenskog dela.
U centru ljubavne priče između dve mlade devojke onog vremena leži saznanje da afera ne samo da nije moguća, već je i njen vek ograničen striktnim tajmingom, koji neumitno vodi u potencijalnu tragediju ili u najmanju ruku emotivni brodolom.
Međutim, ono što najviše impresionira u filmu Selin Sjame, i ono što ona perfektno sažima u formu sineastičkog narativa jeste večita opčinjenost famom o bivšoj ljubavi, odnosno činjenica da ništa ne traje večno, ništa ne stvara onoliko žarive lepote koliko sećanje na prošlu ljubav i zajedničko sećanje koje se čini kadrim da se nalepi za dašak vazduha kad god se ponovo pojavi, vezujući na neki jedinstven, razarajući način.
