Luiza Mej Olkot – Male žene // Da li bi ovaj klasik bio interesantan i dečacima?
Deljenje na mušku i žensku literaturu je oduvek bilo nešto čime se ovaj blog ne bavi, jer žanrovi ne znaju za polove. Uglavnom se, iz nekog razloga, čiklit literatura (baš kao što i ime kaže) vezuje za ženske osobe, i iako je činjenica da je više čitaju žene, ne postoji razlog zbog kog muškarac ne bi uzeo u ruke jednu Danijelu Stil i pročitao njenu knjigu. Međutim, čini se da ljudi manje vezuju određenu vrstu književnosti za muškarce. Šta je to muška književnost uostalom? Da li je to možda naučna ili epska fantastika ili možda klasici poput Toma Sojera? U svakom slučaju, iako žanrovi književnosti ne bi trebalo da znaju za polove, postoji taj jedan klasik koji od samog starta važi za žensku knjigu. U pitanju je roman sa najženstvenijim naslovom u književnosti, Male žene, spisateljice Luize Mej Olkot. U pitanju je istorijski klasik o sestrama Marč koji obožavaju devojčice, devojke i žene širom sveta. A kako bi momci reagovali na ovaj roman?
Male žene je istorijski klasik koji je napisan davne 1868. godine, dok je drugi deo, roman pod nazivom Dobre supruge izdat samo godinu dana kasnije. Danas se ova dva romana uglavnom izdaju zajedno, kao što je to slučaj i sa srpskim izdanjem izdavačke kuće Laguna. Male žene su od trenutka od kada su izdate postale potpuni hit među ženskom populacijom, prvenstveno iz razloga što su opisivale klasične američke devojčice i mlade devojke, koje su služile kao neka vrsta inspiracije za sve devojke koje ga čitaju. Prisetimo se da je ovo period u kom žene nisu mnogo pisale niti čitale, i upravo ovo je jedan od razloga zbog koga je Male žene možda i prvi feministički roman ikad napisan – on je bio jedna od glavnih prekretnica u književnosti žena, jer koliko god žene pisale romane i pre ovoga, Male žene je delo koje je spojilo ženu kao pisca, žene kao glavne likove romana i žene kao čitateljice.
Glavnih junakinja u ovom romanu ima 4, i to su 4 Marč sestre. Pre svega tu je najstarija sestra, Meg, kojoj je glavni cilj da bude dama i da na pravi način predstavi svoju porodicu u ovom vremenu nakon američkog građanskog rata. Tu je Džo, Megina potpuna suprotnost, neugledna tinejdžerka koja voli umetnost i koja želi da postane spisateljica. Treća sestra je Bet, trinaestogodišnjakinja koja voli muziku i kojoj je želja da svira klavir, a tu je i Ejmi, najmlađa od sve četiri sestre koja tek treba da pronađe svoje želje. Četiri Marč sestre predstavljaju četiri različite grupe interesovanja devojaka iz tog perioda, te je ovo takođe jedan od razlog zbog koga je veliki broj devojaka pronašao utehu u ovom romanu – svaka devojka i svaka žena se može pronaći u nekoj od ove četiri sestre. Ali da li bi isto tako mogao i jedan dečak koji bi pročitao roman?
Roman nema neki zaplet kao takav; on uglavnom prati avanture i dešavanja sestara Marč, njihove majke i njihove tetke dok im je otac po službenoj dužnosti daleko od svog doma. Iz razloga što se ne može reći da ovaj roman obiluje interesantnim scenama koje nas teraju da prevrćemo stranice, kao i zbog toga što ima manjka muških likova a viška ženskih koje uglavnom razmišljaju o onome što će da rade ili pokušavaju da preispitaju sebe i svoje odluke, ovaj roman je neretko neiteresantan muškoj populaciji, i to iz potpuno opravdanih razloga. Sestre Marč su predstavljene na jedan zaista spektakularan način, i svaka rečenica koju izgovore ili stvar koju urade jeste svojstvena periodu u kom je spisateljica, pa i sestre Marč u fiktivnom svetu, živele. One su neverovatno lepo vaspitane (nekad do granica neprijatnosti jer današnje društvo nije ni upola tako lepo vaspitan), razmišljaju potpuno trezveno i stavljaju ljubav među sobom na prvo mesto. Znači, uglavnom stvari koje su oduvek bile interesantne devojčicama – lepo ponašanje, odnos sa majkom i porodicom, druženje sa sestrama. Ovo može biti takođe jedan od razloga zbog koga dečacima ovaj roman neće biti interesantan. Bez generalizacije, devojke u tinejdžerskim godinama i kasnije uglavnom su više vezane za svoje majke dok su dečaci podeljeni (neki su vezaniji za majke a neki za očeve), ali nevezano za to, retko koji dečak će voleti sa majkom da priča o ženskim stvarima, a to je ono što ovaj roman jeste – jedno sedenje ispred kamina za vreme Božića i ćasnkanje o ”ženskim” stvarima.
Međutim, nije ni ovde sve tako crno ili belo. Iako je istina da romanu Male žene fali komplikovanijeg zapleta i muških likova, daleko od toga da ovaj roman nema šta da nauči mušku populaciju i da im ponudi. Pre svega tu je žensko mišljenje koje se provlači kroz roman i koje je jako bitno, jer sada već živimo u svetu u kom je jako bitno poštovati mišljenje žene. Upravo u liku Lorija Lorensa se može pronaći svaki dečak – Lori je istih godina kao i sestre Marč, i imajući u vidu vreme u kom je radnja romana smeštena, i način na koji su se muškarci odnosili prema devojkama, zaista je sjajno imati književnog lika kao što je Lori Lorens. Ovo znači da je roman Male žene odličan način da se muška populacija upozna sa ženskim razmišljanjem, i sa tim kako se ono menjalo kroz godine kao i to da ga poštuje. Čitanje ovog romana će sigurno uticati na lepši odnos dečaka prema svojim suprugama u budućnosti. Takođe, dosta je fascinantno čitati jedan feministički manifesto u vidu romana s kraja XIX veka i porediti ga sa onim što su žene danas, i to je način pristupa romanu koji će nekima biti interesantan nebitno kog su pola. Sve u svemu, ovo je jedan roman koji može poslužiti kao odlična studija načina razmišljanja devojčica i dečaka, i ukoliko se tačno pristupi ovom romanu i pročita se nešto malo više osim samih reči koji su na papiru, može se otkriti toliko nivoa o kojima možemo razmišljati i razgovarati, bez obzira na pol, i to je ono što čini roman klasikom.
Dakle, da li je roman Male žene i za dečake? Zašto da ne. Pre svega, odgovor na ovo pitanje dosta zavisi od samog vaspitanja dečaka. Ukoliko je dečak vaspitan da poštuje oba pola i da ne postoje stvari koje su izričito muške i izričito ženske, ovaj roman mu se može svideti. Kao prvo, vrlo je atmosferičan i odaje prelep osećaj pred Božić, a kao drugo, svi vole da čitaju o raznim avanturama drugih tinejdžera. Samim tim što je knjiga napisana vrlo pitko i jednostavno, proces čitanja neće biti komplikovan. Međutim, ukoliko je dečak neko ko voli da deli stvari na muške i ženske i koji je vaspitan i naučen tako da pravi razliku između polova, da su automobili za dečake a lutke za devojčice, da je roze i crvena ženska a plava muška, ovaj roman mu se neće dopasti jer će mu biti previše ženski. E, upravo taj dečak bi i trebalo da uzme ovaj roman u ruke, jer će mu biti jasno da taj način razmišljanja nije bio pravilan ni u vreme pisanja ovog romana, a tek nije danas. Ukoliko se upuste u sam roman, nemoguće je da se dečaci ne poistovete sa Lorijem ili čak i sa Džo Marč. Ipak, što se tiče samog zapleta romana, tu ipak ne može očekivati ništa spektakularno, i roman dečaku može dosaditi već negde na polovini, ali isključivo iz razloga što dečaci uglavnom vole stvari koje su malo aktivnije.
Male žene je roman koji ima neverovatnu vrednost, upravo iz načina na koji slavi žene i devojke. Luiza Mej Olkot je delove romana bazirala na sebi i na svojim sestrama, te je ovaj roman sa te istorijske perspektive još bitniji nego što bi neko očekivao. Napisan jednostavno, sa pitkim i konciznim rečenicama, Male žene je pravi roman za zimu i za praznike. Prvenstveno je za decu, tinejdžere i mlađe punoletnike, ali verujem da će i odrasli itekako naći načina da uživaju u njemu.
Prikaz je originalno objavljen na sajtu Bukmarkić.
