Color Out of Space [2019]

            Režija je poprilično obezličena, lišena Stenlijevog trejd mark fetišizma: ne očekujte ovde tragove njegovog opičenog „Arđento sreće Tarkovskog“ pečata – ovo je sve slikano i režirano na neupadljiv, ravan način (i svaka druga scena se lepi na sledeću dosadnim pretapanjem!) kakav ste mogli dobiti od svakog iole kompetentnog holivudskog made-for-cable odradeka. Ovo nije dovoljno cinematic, sasvim normalno i obično leži i na malom ekranu: nije bogzna kako pompezno za veliko platno (a to je itekako bio čak i njegov klaustrofobični, ceo-u-jednom-stanu debi, HARDWARE).

Ritam i pripovedanje su takođe problematični: gradacija je pogrešna – gnjilo voće se zbrzano odradi u jednoj Kejdž-Rejdž sceni, ostatak vegetacije je tu samo uzgred, a prebrzo se skoči na mutirane životinje (mutirane, a ne gnjilo-raspale!). Plus, hipi-čiča u šumi je imao toliki potencijal a od njega se ništa ne napravi. Najgore, to što se dešava ljudima je proizvoljno (čas ih izjeda postepeno i neprimetno, čas ih šiba zracima i munjama), i nedovoljno je vizuelno zanimljivo.

            Ukratko, pre nego što krenete da pucate iz oba pištolja i da bacate petarde uz „Yeee-haaaa, Stenli nam se vratio!!!“ – moram vam reći da vrlo malo Stenlija kojeg volimo i pamtimo iz ONIH DANA imamo za videti ovde. A i to što imamo, nisu krupni autorski zahvati nego su sitni migovi: kompas uz pojavu njegovog imena na špici; idolatrija marihuane koju duvaju teen sinko i šumski mudrac; treperenje ekrana i sklonost strobovima i psihodeličim slikama; klinačko auto-omažiranje – isti taj debilni teen na zidu svoje sobe ima natpis NO FLESH SHALL BE SPARED, moto filma HARDWARE.

            Bez DP-a kakav je bio (sad tek vidimo koliko genijalni) Stiven Čivers, Stenli je kao reditelj ovde zapanjujuće neambiciozan i neinventivan – kao da je bio zbrzan produkcijom, da što više toga snimi po rasporedu, da se slučajno ne kasni i ne troše pare uludo, tako da se najveći broj kadrova ovde sastoji iz običnog polivanja ili tako nekog neupečatljivog slikanja kakvo je SVAKO mogao da odradi. Čitav mi film miriše na „No time Tolouse – kupljeno! – sledeći kadar, molim! idemo!“

            Kao da je Stenli, zato što se grdno opekao (i pitanje koliko oporavio) na OSTRVU DOKTORA MOROA, i dodatno sagoreo na posledičnoj višedecenijskoj pauzi na Birou za Nezaposlene, ovaj film režirao pod strahom, pod traumom, pod presijom, na prstima, ne mešajući se previše u svoj posao, u smislu: bez baktanja sa pružanjem nečeg Većeg Od Života; bez preteranog Fetišizma; bez onog Extra Ludila, onog Viška koji je njegova prva dva filma činio velikim i drugačijim. Zaokupljen pre svega i iznad svega ne ni vizijom, ni autorstvom, ni Lavkraftom, ni kosmičkom stravom, nego ponajviše da se ovim i svim drugim producentima dokaže kao ZAPOŠLJIV (EMPLOYABLE) – kao neko ko može da pruži elementarno pismen zanatski pošten gledljiv produkt, NA VREME, i bez suvišnog trošenja para i umetničarenja i fensi šmensi autorovanja. Ima potonjega, ali u tragovima, na kašičicu, a ne na lopate kako smo navikli i voleli nekada.

            Naravno, odavno Stenli nije spring chicken, ali slutim da je ovde radio pomalo ukočeno ne zato što su presahli izvori njegovog ludila i talenta koliko zato što je bio pod presijom MOROA („Šta ako Kejdž odlepi pa se pretvori u novog Sado-Kilmera?!“) i pod presijom producenata („Manje duvanja na setu a više kadrova po danu snimanja, OR ELSE!“) i pod presijom vaskrsenja karijere („Evo, čika Parajlijo: mogu ja da ispoštujem rokove i deliverujem profesionalni produkt, čak i sa Zvezdom u glavnoj ulozi; I'm a big boy now! Gimme that next job!“).

            Na kraju, ali nikako najmanje bitno: tužno je što je Lavkraftovo ime i dan-danas, i posle svega što se desilo u književnosti i izdavaštvu i na polju stripova i video-igara, još uvek suviše MALO za filmske producente, pa zato da bi se snimilo bilo šta što ima više od dve žute banke budžeta, nije dovoljan HPL nego mora da se doziva neko VELIKO IME – kao što je Nik Kejdž. A onda to ime POJEDE film, koji više nije FILM PO LAVKRAFTU nego FILM NIKA KEJDŽA. (Da, naravno da je Stenli udovoljio rulji koja to voli – možda mu je to čak bila i potcrtana stavka u ugovoru?! – i pružio priliku za najmanje DVE trejd-mark „Kejdž se ludira, urla i pravi grimase“ scene. To nema mnogo veze s Lavkraftom ali ima crowdpleasing učinak za ljubitelje B-movie trasha.)

            Uzgred, ovaj MALI primer (jer ovo je ipak B film, s budžetom od oko 6 miliona, od čega je Kejdž uzeo oko 4) pokazuje zašto je bila LOŠA IDEJA onomad kad je Del Toro hteo da radi U PLANINAMA LUDILA sa Tomom Kruzom. Tek u tom slučaju bi „zvezda“ pojela film, a svi vi koji i dan-danas kukate i cvilite za Del Torovim PLANINAMA (uprkos mom rivjuu tog promašenog scenarija!) – shvatite da ni 100 miliona dolara ne bi pomoglo da to bude film veran Lavkraftu. To ne bi bio FILM PO LAVKRAFTU nego FILM TOMA KRUZA. Uostalom, ime je nebitno, Kruz ili Nekruz: princip je isti, i vidi se i na ovom malom primeru. Veliko Ime + Velike Pare = kilavi, njanjavi Ne-Lavkraft.

            Lavkraft nikad nije ljude stavljao u prvi plan – za film po HPL-u trebaju ti dobri, ali nezvezdični glumci, oni koji će da pošteno odrade svoj posao ali da ne zaklanjaju previše platna, da se ne bore za close-up i naročito – da ne grizu scenografiju! Jer, kod HPL-a je scenografija bitnija od ljudi!