Real Estate - Days [2011]
Nakon što se vratio sa koledža iz gradića Olimpija u državi Vašington (istog onog u kome je odrastao Kurt Kobejn) u rodni Nju Džersi, pevač i gitarista Martin Kortni rešio je da osnuje bend „Real Estate“. Grupa je zvanično počela da postoji sredinom 2008. godine, a čine je muzičari koji su karijeru započeli u bendovima „Ducktails“, „Titus Andronicus“ i „Predator Vision“.
Njihov debi album, koji se zove kao i sama grupa, objavljen je pre dve godine za malu etiketu „Woodsist“. S obzirom da je reč o ploči koja zrači nepretencioznom energijom dvadesetogodišnjih klinaca i koja od početka do kraja slavi jednostavnost i uživanje u sviranju malo drugačijih pop pesama, nije čudo što je naišla na sjajne kritike gotovo svih medija koji prate nezavisnu rok muziku. Usledila je turneja sa grupama kao što su „Girls“, „Deerhunter“ i „Woods“, a jedan od rezultata koji su postigli svojim hvaljenim debi albumom, jeste i potpisivanje ugovora sa jednom od vodećih nezavisnih diskografskih kuća „Domino“ (istom onom za koju izdaju npr. „Franz Ferdinand“ i Robert Vajat). Upravo za tu etiketu „Real Estate“ su 18. oktobra 2011. godine objavili drugi studijski album naslovljen „Days“.
Da li se možda sećate američke serije „Čudesne godine“ (u originalu „The Wonder Years“) koja je kod nas emitovana na prvom programu krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, a sada ide na programu tv Nova? Ona govori o Kevinu Arnoldu (glumeo ga je tada dvanaestogodišnji Fred Sevidž) koji se priseća svog odrastanja u Kaliforniji krajem burnih šezdesetih godina – studentski protesti, rat u Vijetnamu, seksualne slobode, problemi u školi, prva zaljubljivanja...Sve je to ispričano na jedan duhovit i naivno-dečački način, kakav je i sam junak serije, mali Kevin. Jedna od pesama sa albuma „Days“ zove se „Wonder Years“, a po rečima Martina Kortnija, taj naslov je dobila upravo zahvaljujući pomenutoj seriji čiji je on bio ljubitelj kao klinac.
Ovo sve pominjem, jer još pre nego što sam saznao za tu činjenicu, nakon što sam prva dva puta preslušao ovaj „Real Estate“ album, pala mi je na pamet ova serija. Naime, atmosfera koja je vladala u njoj, zdrava doza humora, neiskvarenosti, naivnosti i nostalgična sećanja na lenja, letnja popodneva provedena u malom provincijskom gradu, gotovo je jednaka atmosferi koja krasi ploču „Days“. Tako dok slušate ovaj album, sve pomenute stvari vam prolaze kroz glavu u obliku izbledelih crno-belih fotografija . „Real Estate“ ni u jednom trenutku ne pokušavaju da se nametnu kao „pronalazači tople vode“, već isključivo kao grupa čiji je jedini zadatak da protrese vaše emocije. I kao što je slučaj bio sa njihovim debi izdanjem, i ovoga puta su uspeli u tome.
Kako sami kažu, muzika koju sviraju se može okarakterisati kao psihodelični pop, mada kao uticaje možemo prepoznati različite grupe. Kada biste zamislili „Velvet Underground“ kako sa članovima grupe „Beach Boys“ ležerno sviruckaju na nekoj zabačenoj kalifornijskoj plaži uz bezalkoholne koktele koje im spremaju momci iz benda „R.E.M.“, imali biste potpuno slikovit opis muzike grupe „Real Estate“.
Ležernost sa kojom „Real Estate“ izvode svoje pesme dosta podseća na lakoću sviranja koju nam je nekada dočaravao Din Verham sa grupama „Galaxie 500“ a nešto kasnije i sa bendom „Luna“. Zvečeće gitare i repetitivne melodije su glavno obeležje ovog albuma, a celokupna atmosfera je potpuno nostalgična, i to bez obzira da li vam se po glavi vrzmaju osamdesete ili šezdesete godine prošlog veka.
Ljudi koji (figurativno) ne prave razliku između „pepsi kole“ i koka kole“ teško da će biti fascinirini pločom „Days“, pošto je činjenica da se albumi slični ovom objavljuju svakodnevno. Međutim, kada se malo više udubite u strukturu ovih pesama i način na koji su one odsvirane, biće vam vrlo brzo jasno u čemu je čar i originalnost muzike koju sviraju „Real Estate“. Ja vam to neću reći.
