Kip Hanrahan
At Home in Anger
American Clavé / 2011

Od početka ovog veka,  svet su preplavili muzičari koji sviraju mešavinu “world” muzike i lokalnih etno ritmova. Za razliku od popa, ovaj žanr naizgled zvuči mnogo originalnije, da ne kažem dublje, a s obzirom da je vezan za određeno podneblje, slušaoci koji ne pripadaju tom regionu imaju puno pravo da kažu kako im se ta “dubokoumna” muzika dopada, iako uopšte ne razumeju šta im ona poručuje. Publika srećna jer nema zadatak da preterano uključi mozak, muzičari još srećniji jer fino žive od muzike koja im je poznata od malena. Svi srećni i zadovoljni.

Ipak, postoji veliki broj onih koji se ovim žanrom bave još od vremena kada etno nije bio u modi. To se posebno odnosi na one koji su rođeni i odrasli u multikulturalnom okruženju. Kada vam je jedan roditelj irskog porekla, drugi Jevrej, a odrasli ste u portorikanskom delu njujorškog kvarta Bronks, nemoguće je da se ta mešavina različitih kultura ne oseti u onome čime se bavite, šta god to bilo. Upravo je takav slučaj sa Kipom Hanrahanom, pedesetšestogodišnjim muzičarem iz Bronksa.

Kip je počeo kao bubnjar i svirač na raznim tipovima udaraljki, da bi se vremenom sve više bavio komponovanjem, aranžiranjem, produciranjem, pa čak i dirigovanjem. Tako je u poslednjoj deceniji života Argentinca Astora Pjacole, nezvaničnog oca tango muzike, bio njegov omiljeni producent, a takođe je sarađivao i sa Džerijem Gonzalesom, još jednom važnom figurom iz sveta latino muzike. Kip je pre tridesetak godina osnovao izdavačku kuću „American Clave“ za koju su, pored Pjacole i Gonzalesa, objaviljavili i Sting, Alen Tusan, Bobi Vomak, Lester Bovi, Pol Hejns, Arto Lindzi, Robert Vajat i mnogi drugi.

Iako je na većinu njegovih albuma ponajviše uticala latino muzika, Kip sebe na smatra latino muzičarem. On priznaje da je odrastao u okruženju u kome su južnoamerički ritmovi bili dominantni kao i da se to na njegovim pločama jasno prepoznaje, međutim on ipak smatra da nije dovoljno autentičan (bele je puti i u sebi nema ni trunke hispano krvi) da bi se mogao nazvati latino muzičarem.  No, tu raspravu ćemo ipak ostaviti muzičkim čistuncima – složićemo se da je mnogo važnije to što Hanrahan već godinama snima kvalitetne ploče, nego u koju žanrovsku fioku ćemo ih strpati.

Takav je slučaj i sa albumom “At Home in Anger” koji je objavljen 2011,godine. Pored neizbežnih latino ritmova, na ovom albumu se čuju uticaji iz džeza, bluza, folka i popa. Ono što čini “At Home in Anger” različitim od gomile albuma koji se igraju sa pomenutim žanrovima jeste, na prvom mestu, ogromna auotorova samosvest o vremenu u kome živimo.

Šta to znači? Pa većina ploča “worldbeat” muzike uglavnom nameće tradiciju na prvom mestu, a samim tim (verovatno i nesvesno) bira profil konzervativnije publike koja u proseku ima preko 40 godina. Sa Kipom je drugačije. Ovaj album nimalo ne zvuču kao delo nekog matorca koji se obraća drugim matorcima, baš naprotiv.

Obratite pažnju na kompoziciju koja se zove “Gift”: ona počinje Kipovim udaraljkama kojima se uskoro pridružuje čitav bend, a kako pesma odmiče sve više instrumenata se uključuje, da bi na sredini melodija doživela kulminaciju u vidu kontrolisane psihodelične buke, koja se pak u finalnom delu ponovo vraća u okvire minimalizma sa kojim je i počela. Inovativan način (uz određeno poštovanje tradicije) na koji Hanrahanov bend razrađuje ovu temu zvuči toliko savremeno, da ne znate koliko godina ima Kip, mogli biste se zakleti da je kompozitor neki momak u dvadesetim godinama. Isti slučaj važi za veći deo kompozicija sa ove ploče.

Još od albuma “Days and Nights of Blue Luck Inverted” iz 1988, Hanrahan važi za  majstora osećajnih balada, a tu svoju nežnu stranu na ovom albumu najočiglednije prepoznajemo u numeri predivnog naziva “You Play with the Night with Your Fingertips”. Ritam je između tanga i valcera, klavir zvuči kao da ga svira Marselo Ortiz, duvači asociraju na toplo kubansko veče, dok setni glas koji čujemo preko svega daje pesmi senzualnu atmosferu. Idealna tema za razmenu nežnosti sa voljenim bićem.

Ovo je album za sve one koji vole različitosti, kojima je dosta pomodnosti, koji razmišljaju dok slušaju i kojima sama tradicija nije dovoljan razlog da uživaju u nekom umetničkom delu. A ploča “At Home in Anger” po mnogo osnova spada među takve.