Zemlja meda [2019]
Svetlost igra u kadru, i za to ima pokriće. Svi žele da budu lepi, pa i ona. Atidže. Iz dokumentarnog filma je Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova Zemlja meda prikazanog na otvaranju ovogodišnjeg festivala Sedam veličanstvenih, filma koji je ostvario zapažen uspeh na Sundance festivalu gde je proglašen za najbolji dokumentarni film, a pride su i režiserski dvojac i snimatelji, Fejmi Daut i Samir Ljuma dobili specijalna priznanja.
U zabačenom planinskom selu u Severnoj Makedoniji oni su snimali pomenutu Atidže kako održava prirodnu ravnotežu skupljajući med, i deleći ga sa divljim pčelama. I majkom, dakako. Bolesnom majkom zbog koje Atidže i vidimo u okruženju bremenitih planina, uzvisina i prostranih brda, u stalnoj potrazi za sopstvenim mirom.
Samoća pčelinjeg rada među ostalima u košnici kontrapunktno je postavljena naspram Atidžininog usamljenog života. Odlasci u grad su samo odlasci, privremeni, kratki, da bi se obavila trgovinska aktivnost neophodna za život. Trajna opredeljenost za ostanak u nepristupačnim krajevima nameće se kao neupitna neminovnost. Majka kao jedini sagovornik nedovoljni je raskoš slobode. Ona je svuda, ali je nema nigde. Silan je zato trenutak kada u jednom od mnogobrojnih, svakodnevnih razgovora – jer razgovori su jedino što je bilo preostalo – između Atidže i majke, u jednoj od tih priča u kojima vreme prolazi jer ne postoji ništa drugo, ništa bitnije, Atidže spomene: „Sećaš li se, kad su dolazili prosci...?“ Ta rečenica stoji u Atidži. Sama je, ima majku, i tu rečenicu koja joj je ostala kao nada prošla, moguća, nikada pak ostvarena. Dobre duše koja ne zamera nikome, Atidža je svesna same sebe, i onoga što će se uskoro desiti, kao neumoljivost prirode u koju je duboko uronjena. Kadar u kojem ona izviruje, lagano se okreće ka porodici koja dolazi, kada vidi muža i ženu, i njihovu decu dovoljno govori kao poentna tačka.
Veristički momenti su dominantni u slikanju Atidže, njene majke, okruženja u kojem živi, i pčela o kojima se brine. Nastoji se postići šira slika u načinu prikazivanja jednog života gde se neminovna empatičnost vešto spaja sa posebnošću krajolika, ali sve do tačke kada bi jedna ili druga strana mogle da prevagnu. Tada fotografskom preciznošću priča nastavlja da teče što doprinosu kontinuiranom ritmu filma.
Sačinjen od glasova i slike, film traži strpljivog posmatrača koji će nastojati da ne prihvati prve obrise priče koja se možda mogla naslutiti nakon nekolikih scena. Zapravo, iz kadra usamljene sveće u mraku i Atidže pored nje se mogao razviti celokupan tok filma. Pčele i majka o kojoj se brine jesu stubovi Atidžininog života, ali režiseri se ne zadržavaju na lirskim momentima životnih teškoća u prirodi koja dobija svoje zasebno funkcionalno mesto u filmu. Iako dokumentarnog karaktera, uvode dramski naboj i sukob dolaskom nomadske porodice u Atidžinin komšiluk. Remeti se stečeni rutinski mir sa kojim nastupaju i poremećaji prirodnih ciklusa. Mnogobrojna porodica koja drži stoku odlučuje se za uzgoj pčela, čime se i dramaturška priča usložnjava, i ne ostaje na jednoznačnosti očiglednoga. No, porodica nomada i Atidže nisu niti bi trebalo da budu sukobljene strane za gledaoca. One nam se predstavljaju kao dve strane jednog života, kao dva različita načina da se dočeka jutro, i kao dva puta međusobno ukrštena, prirodom spojena.
Kamera je tu sve vreme prisutna kao korektiv viđenoga, i na razmeđi je dokumentarnog i igranog narativa. Zapravo, koncepcijski razrađen, film u drugim slojevima i funkcioniše kao igrana forma sa primesama dokumentarnih kadrova. U svemu tome, zasebnost upravo tih kadrova kroz koje se ističe vizuelizacija slika u prostoru doprinosi izdvajanju elementa fotografije u filmu kao posebne celine koja pruža samostalnost u gledanju slikopisnih objašnjavanja potke filma bez ikakvog uključivanja reči u nju. Romantizovane slike prirode ne preotimaju priču, i na dobar su način uklopljene u šire funkcionisanje radnje. Snimatelji su strpljivo tražili momente poetizovane stvarnosti, a direktor fotografije ih je stavljao u kompozitne kadrove slikovne istine.
Isto tako, kadrovi prirode se kreću od širokih, sveobuhvatnih do onih najintimnijih, gde u jednom trenutku vidimo borbu pčela koja se kobno završava po jednu od njih, ili sliku pčele u medu, zarobljenu. Ti kadrovi nas konstantno vraćaju na naziv filma isto kao i nekoliki prizori izuzetno prirodnog uživanja u medu koji se jede onako sirov, direktno sa košnica. Uplitanje čoveka. Za to nije potrebno ništa više od upečatljivih slika.
Film ima određene kontrolne tačke na kojima priča zastaje ne bi li se slika onoga što nam biva pred očima mogla na dovoljan način percipirati, i razumeti dešavanja pre i nakon nje. Jedne od njih su trenuci uginuća stoke koju porodica pokušava da gaji, i način na koji se oni suočavaju sa tim. U gnevu i teškoj rezignaciji pronalaze se razlozi za nezadovoljstvo, a red koji među njima uglavnom ne vlada u tim trenucima dobija svoju kulminaciju. Lakoća koja je postignuta da bi slike uginule stoke izgledale utonjene u okvire prirode dovodi do teškog prihvatanja smrtne neminovnosti.
Zanimljivo je sagledati i izvesne komične elemente koji su uspeli da budu snimljeni u okrilju porodice, momente dečije igre i nemogućnosti grešaka, postupaka koji ne zahtevaju objašnjenja, ili naprosta igranja sa mačkama koji čine dobar balans u odnosu na preovlađujuće ozbiljan ton filma.
Takođe, uloga radio aparata kao moguće spone sa nekim drugim svetom, nedalekim, ali neostvarivim je u biti jasna, ali ima i svojih više nego simboličnih opravdanja. Sklepajući priručne sprave koje će koristiti kao antenu, i otac porodice, a kasnije i Atidže nesvesne iskazuju izvesnu želju za komunikacijom, možda i za izbavljenjem iz dalekog sveta koji im je dat, a sa kojim se teško suočavaju.
„Zamisli, dolazi proleće“, reći će Atidže majci. Ona je ne čuje dobro, Atidže ponavlja, a proleće kuca. Samo joj jedna osoba može otvoriti vrata.
Smrt koja nastupa, i noć koja je pohodi prikazani su umetnički svedeno, na dovoljnoj i pristojnoj distanci od aktera, ali sa druge strane i dovoljno blizu gledaoca. Sneg koji dolazi nakon toga može se tumačiti kao simbol pročišćenja, novog rađanja jednog starog života, i nevine mogućnosti za težnjom ka boljem, i daljem.
Atidže i nastavlja dalje, kao i nomadska porodica. Putevi u životu, ali i na filmu im se razdvajaju, bez pčela, sa možda nešto više nade nego ranije.
Tekst je prvobitno pročitan u emisiji “Hronika” Trećeg programa Radio Beograda.
Ovaj film možete pogledati u Dvorani Kulturnog Centra Beograda do 09.10.
