Late Night [2019]
Postoji nešto izuzetno privlačno gledaocima u noćnim i večarnjim programima, koje su patentirali voditelji kao što su Džoni Karson, Bo Houp, Džek Beni, i nešto što su doveli do savršenstva likovi kao što su Dik Kavet, Dejvid Leterman, Džej Leno, i ostali.
Ali, retko je nešto u prošlosti filmozovano u gledljivi materijal, koji ne vređa inteligenciju posmatrača.
Film autorke Niše Ganatre (Nisha Ganatra) pokušava da, nalik serijalu The Newsroom od pre nekoliko godina, pronikne u začarani i ograđeni svet individua, koje su svoju karijeru posvetile zabavi miliona po cenu gubljenja sopstvene privatnosti, ali uz pozamašnu materijalnu i finansijsku kompenzaciju.
Ema Tompson (Emma Thompson) je sredovečna zvezda večernjeg šoua, koja, kako bi ućutkala seksističke kritičare, zapošljava simpatičnu radnicu indijskog porekla na mesto scenariste.
Ova premisa naravno nosi naznačenu feminističku agendu, ali i uprkos njoj, Late Night fino funkcioniše za standarde prosečnog holivudskog blokbastera. Naravno, kao i svaki crowd-pleasing filmčić, i Late Night boluje od maksimalne ispeglanosti, kako bi se publici jasno iznijansirale koloritne senke dobra i zla, ne bi li i dete od 7 godina shvatilo da ne postoje nijanse sivog, pre negoli vas život lupi po sred čela, često nespremne.
Scenaristi filma ne prepuštaju ništa improvizaciji, tako potrebnoj jednoj potentnoj dramatizaciji, ne bi li talenat glumaca mogao doći do nekog izražaja. Svaka scena je maksimalno ispeglana do najsitnijih detalja, unapred pripremljenih kako bi svaki dijalog ispao kao proizvod velike mudrosti i brzine protoka misli junaka.
Ipak, i pored vidljive beskrvnosti likova, ovo je jedan od onih filmova koji na prosečno popunjenoj bioskopskoj predstavi uz kesu punu kokica prođe za tren. Ali, kako dođe, tako i prođe, ne čineći gledaoce bogatijim za neko značajnije vizuelno iskustvo, već kao i u slučaju prazne kese s kokicama, gladnim za neku smisleniju i iskreniju ljudsku priču.