Big Little Lies - Sezona 2
Prva sezona tv serije „Big Little Lies“, zasnovane na romanu australijske spisateljice Liene Moriarty postigla je veliki uspeh. I to nije bilo nezasluženo. Bez osvrtanja na kvalitet romana koji je meni lično odavao utisak onog tipa literature koju čitate na plaži i čiji glavni cilj postojanja je da dobije kakvu takvu ekranizaciju, ipak ne može se poreći odlična glumačka ekipa sa veoma zvučnim imenima poput Reese Witherspoon, Nicole Kidman ili Laure Dern, zanimljiva misterija koja vas kroz sedam epizoda drži prikovane za ekrane od početka do kraja, uz povremeno jasno podvučenu socijalnu kritiku društva i sve to praćeno fluidnom režijom Jean Marc Valea.
„Big Little Lies“ je planirana kao adaptacija romana u formi mini serije. I na tome je trebalo da ostane. Iako su na samom početku postojale indikacije da druga sezona nije u planu, pohlepa je svakako najpristunija ljudska osobina u Hollywoodu ili u svetu filma i televizije uopšte. Sa druge strane osobina da se uči na sličnim greškama u tom svetu uopšte ne postoji, ili je u potpunosti ugušena uverenjem da nama, publici mogu prodati sranje kakvo god požele i da će publika to lagano progutati. Ako pogledamo kvalitet filmske ili televizijske produkcije u poslednjoj deceniji i nisu daleko od istine. Keširanje na nostalgiji za lepšim i prošlim vremenima, loši scenariji prežvakavanje već mnogo puta viđenih priča, se veoma lako proguta ako ga dobro zašećerite i lepo upakujete.
I to je upravo slučaj sa drugom sezonom „Big Little Lies“. Dok gledate to nekako i ide odmah nakon odjavne špice, ostaje vam nekako gorak ukus u ustima. Druga sezona je potpuna zbrka i papazjanija. Holivudski scenaristi, u ovom slučaju David E Kelly, su još jednom dokazali da se nikako ne snalaze pisanjem priča koja bi trebalo da se nastave na neko literarno delo koje su adaptirali za film ili seriju.
Videli smo takav fijasko sa „Game of Thrones“, ni scenaristi „Big Little Lies“ nisu daleko od toga. Dok je prva sezona imale nit misterije koja je priču održavala živom, u drugoj sezoni to pokušavaju da na silu stvore uvođenjem novih likova i nekoliko različitih i poptuno nekoherentnih i besmislenih zasebnih priča vezanih za glavne karaktere. Elizabeth Howard (Crystal Fox), majka Bony Carlson (Zoe Kravitz) je vidovnjakinja !!???. Da li treba ići dalje od svih nebuloza i idiotarija koje padaju napamet scenaristima, i što je najgore prolaze kod publike.
Još jedna od primedbi nakon prve sezone bila je to što iza priče o pet žena stoje muškarci, pa je ostao utisak da kompleksnost likova nije oslikana na pravi način. Zbog toga je režija druge sezone poverena Andrei Arnold (American Honey, Fish Tank) koja je upravo trebala da unese tu žensku stranu. Zato je potpuno nejasan postupak Jean Marc Valea i Davida E Kellyja, koji su kao izvšni producenti uzeli na sebe da potpuno promene i edituju snimljeni materijal kako bi navodno „više odgovarao prvoj sezoni“ i iz tog procesa potpuno isključili Andreu Arnold. Sve ovo je napravilo još veću zbrku posebno u emotivnu sliku glavnih junakinja.
Monterey Five, kako inače dokoni stanovnici ovog kraja Kalifornije nazivaju svojih pet sugrađanki koje su umešane u sumnjivu smrt Perry Wrighta (Alexandar Skarsgard), nalazimo na ivici pucanja, šest meseci nakon nesreće. Tajna koju kriju očigledno je za neke iz ovog društva preteška da je nose na savesti. Ovakva situacija daje sasvim dovoljno mogućeg materjala za jednu psihološku dramu ali od toga se malo toga koristi.
Utisak koji stičemo o glavnim junakinjama i njihovim problemima moga bi se sažeti rečenicom iz jednog standapa Chris Rocka, u kome je govoreći od likovima tv serije „Desperate Housewives“ opisao ih rečenicom koja bi otrpilike glasila „They are no desperate housewives, they are ungrateful bitches“. To se može veoma dobro preneti i na glavne, ili bar na većinu glavnih likova u drugoj sezoni. Madeline je manje više to od samog početka serije, Renata nije „ungrateful“ ali je otelotvorenje ovog drugog izraza (mada joj se mora priznati da ima kompletnog idiota za muža) dok Celeste, koja je u prvoj sezoni bila žrtva nasilnog muža i bojeći se za svoj život i sigurnost svoje dece nameravala da ga napusti, sada je na ivici mentalne stabilnosti jer ne može da podnese bol i tugu za nasilnikom.
I povrh svega toga u celu priču ulazi majka Perry Wrighta, Mary Loise (Meryl Streep) koja ne veruje da je njen sin sadistički kreten već pokušava da ga na svaki način opravda. Meryl Streep i pored ovako mršavog scenarija briljira svojom glumom. Generalno jedina svetla tačka druge sezone jeste upravo glumačka ekipa ali to nije dovoljno da celu ovu priču učini iole podnošljivom.
Scene u kojima pokušava da se dočara njihova unutrašnja bobra i emotivno stanje su nedorečene, siromašne i dosadne, posebno one u kojima se Celeste priseća svog pokojnog muža. Možda se tu i radi o nekim kompleksnim emocijama koje mi, muškarci ne možemo da razumemo ali karakteri glavnih junakinja su toliko bledi i na momente veoma iritantni da vas na kraju nije ni briga da pokušate da ih razumete.
I kao završna glazura na ovaj fijasko na drugu sezonu tv serije „Big Little Lies“ je nedostatak, nameran ili ne, socijalne kritike, koja ja bila znatno jače naglašena u prvoj sezoni, a materjala za tako nešto je itekako bilo i u ovoj sezoni.
Na žalost, sve su šanse da će se ovo mučenja nastaviti i još jednoj.
