Brightburn
The H Collective, Troll Court Entertainment / 2019
Režija: 
David Yarovesky
Scenario: 
Brian Gunn, Mark Gunn
Zemlja proizvodnje: 
U.S.A.
Jezik: 
English
4.6
5

Zamislite priču o SUPERMENU: sve isto, padne kapsula sa alien bebom na Zemlju, u američku provinciju (a gde bi drugde?), mladi par mrtav ladan usvoji vanzemaljsko „dete“ kao svoje (!), a ono ubrzo počne da ispoljava nezemaljske moći. Ali, pazi twist: mali alien je ZAO, i svoje moći ne koristi da spasava nemoćne, nego da - ubija. Wow, PSIHO-SUPERMEN! 
Ili, bolje reći, IMA NEŠTO ČUDNO SA BRENDONOM (jer tako se ovde psiho-klinja zove). Idemo! Snimaj! Direktno sa salvete na koju si nažvrljao ovu ideju čim ti je sinula!
I to je glavni problem ovog filmića – paradigmatičan za filmotvorstvo danas uopšte, a žanrovsko naročito: solidna PREMISA, fin koncept, ima čak i par lepih vizuelnih idejica – taman kolko za u trejler, da se navade naivni! – ali je to skroz nerazrađeno, nesažvakano, nesvareno, nego odma VOZI, MILE, od prve zamisli do finalnog filma preskočeni skoro svi bitni koraci, jer su brzopleti tvorci požurili da brzopletoj (?) publici što pre uvale fino upakovan koncept, u šarenoj ambalaži: samo što, kad otvorite tu primamljivu kutijicu, u njoj je jedno veliko NIŠTA.
Sve je ovde telegrafisano, sve je preko prečice dato: svi znaju priču o SUPERMENU, super, eto nama brenda i trenda, nema se tu šta objašnjavati i rupa u saksiji izmišljati, znate priču... Videli smo već dva milion EVIL KIDS filmova, pa se nećemo sad praviti kao da prvi put pričamo ovu storiju o roditeljima koji počnu da sumnjaju da je njiovo zbogomče možda MALI MANIJAK. Sve se tu već u startu podrazumeva, nema vremena za Tuluz a kamoli za građenje iole kredibilne drame – u jednoj sceni mali psiho odbrusi svom tatku u dajneru, ispolji bezobrazan neposluh pred grdnim svetom (za koji bi u Srbiji smesta dobio šljagu, rođendan il nerođendan!), samo što ne istepa tatka; u sledećoj, srećna mala porodica se ponaša kao da se ništa nije desilo, idemo dalje, bla bla...
Pazite, u redu je igrati se klišeima; fuck, pa cela pop kultura je sačinjena od poigravanja sa njima (iliti, kad im to uspe, kad su pametniji nego što treba – sa arhetipovima; a ako im ne uspe, umesto poigravanja pričamo o prežvakavanju). I nije problem ovog filma što je priča krcata kliše-likovima, kliše-situacijama, kliše-dramaturgijom, kliše-završetkom, koliko što ti klišei nisu oživljeni sa dovoljno DUHA, ljubavi, znanja i veštine da bi prodisali, prohodali, živnuli.  

 

Nije poenta dobrog žanrovskog filma da vam otkrije točak, nego da vas dobro, memorabilno provoza kao da se nikad do tad (tim putem) niste vozili. Bedasti BRIGHTBURN to ne čini; delom jer ne ume, delom jer čak tako nešto ozbiljno i ne pokušava. On je bio toliko oduševljen samim sobom već na nivou salvete da se posle više nije ni trudio: ta salveta kao da je odmah ubačena u neku mašinu-za-scenarije, ili je data nekom intern-odradeku koji je od fotorobota 200 prethodnih EVIL KIDS filmova skarabudžio ovaj ovde, dvesta prvi.
Jedino čime se ovo ističe jeste nešto više krvi u tri scene filma. Za ljubitelje splatera, baš lepo; fala vam na tome; ali realno, čak i to preterivanje sa splaterom je neprikladno OVOJ suštinski PG-13 pričici (a ako se skrati za oko minut, ovo bez problema može biti PG-13, jer mu je opšta intonacija infantilna i šećerasta a nimalo mračno morbidno stravoužasna).
U dalekim 1980-im ovo bi bio B-film koji bi pisao, a možda i režirao, Tom Holand. On je, recimo, bio genije da uzme dobar koncept, ali umesto da tu stane – on ga razradi, naDAHne ga svojim DUHOM, razvije ga u nešto duševno i vrcavo i živahno i ljupko-zločesto; on zavrti svoj zavrtanj dva-tri puta, ne zadovolji se onim prvim navojem. Pa se tu onda angažuju neki simpatični, slikoviti, šarmantni glumci, pa vrhunski majstori za efekte... i onda dobijemo nešto što, iako suštinski prežvakava poznate stileme i miteme žanra, zapravo ih nadahnjuje i oplemenjuje (i konotativno i vizuelno) i čini nam se da gledamo nešto NOVO, sveže. I onda imamo takve zimzelene bisere B+ filma kao što su Psycho II, Fright Night i Child's Play, recimo.
Ali, ta vremena su prošla; tako visprenih scenarista i reditelja danas nema (u Americi). Zato dobijamo ovu zaboravljivu, nebitnu, ispraznu bozu – koja je tim gora što je proćerdala potencijale od kojih bi neko kao vintage Holand ČUDA napravio (pazi samo taj cumming of age, kad tinejdž-hormoni probude Zlo... jaooo; ovde jedva taknuto- al ništa nije maknuto). Od materijala od kojeg je mogao da nastane moderni KLASIK o kome bi se pričalo u decenijama koje dolaze – smandrljana je ova poludupasta boza, pod producentskom šapom i kapom Džejmsa Gana (ČUVARI GALAKSIJE), koja će biti zaboravljena pre isteka ove godine.
Klinac je dobar, ali mu scenario ne dâ da uradi skoro ništa zanimljivo, osim da pozira, u kostimu i bez njega (taman kolko za trejler!). Njegovo ponašanje je nekonsekventno, menja se lik od scene do scene, karakter ne postoji, jer mu se i motivacija menja iz minuta u minut. Do kraja nemamo pojma ni odakle je ni kako je ovde dospeo (slučajno? greškom? namerno? kao deo neke planirane invazije alien-bebića?), ni da li je i koliko svestan toga ko je, šta je i ŠTA HOĆE, pa je stoga i intelektualna i emocionalna involviranost skoro nepostojeća. Dal da brinemo ZA njega (siroti mali Džekil-Hajd, u srcu dobrog dečaka krije se uspavano ZLO – da li će mališan nadvladati, ili će Zlo pobediti?) ili OD njega (mali je čisto zlo, nema tu ništa ljudsko, sjebaće nas sve ako ga ne skembamo prvi, smesta ga spali napalmom!)...
Koliko će ovo sve biti kliše i uvredljivo po mozak vidi se već u prvom minutu, kad kamera krene vožnju stanom našeg vrlog para, i prikaže nam telegrafski, odmah, da ih muči nemanje poroda...
Valjda ove knjige na polici objašnjavaju i kako je danas, u 21. veku, kad je sve digitalizovano i sve pod kontrolom, tamo nekim Američanima pošlo za rukom da „usvoje“, odnosno kao svoje dete prijave neko čudo koje im je palo nadomak kuće ko zna odakle. Kako je sterilni par (koji je, kao takav, sigurno bio u evidenciji nadležnih državnih službi) naprasno dobio sina, izvadio mu papire, upisao ga u školu itd. sve po propisu, kao da je njiov, a nije. Pa čak i na Divljem Zapadu zvanom SRBIJA (gde čim dobiješ dete imaš 200 papira i pečata da izvadiš!) tako nešto teško da bi prošlo a kamoli u zemlji VELIKOG BRATA!
Ali to je nebitan detalj, uzgred ga pominjem, zato što je film sranje; u dobrim filmovima takve stvari ili i ne primetiš, ili ti ne smetaju jer su zasenjene genijalnostima. Ovde to nema šta da zaseni, pa dokon mozak i takve stvari, dosađujući se ovom mehanički sklepanom storijom, pretura.
A koliko je sve tanko govori i jadno trajanje: jedva su zbudžili 80-ak minuta (bez špice) jer, a) nisu znali šta bi kad su potrošili svoju jednu i po ideju, i b) jer su se namerno stiskali i štedeli, ostavljajući rupe i gde nisu morali, nadajući se da će rulja da se uhvati na goli koncept, pa da im je stoga nastavak garantovan. Zato su (poput onih nekreativnih „naučnih radnika“, koji svoj jedva nekako napisan magistarski rad zatim cede u iduće tri knjige i šest radova) neke stvari, koje su možda imali na umu, ostavili za posle. Da se ne istroše. Ne znam koliko će im se ova šićardžijska strategija isplatiti. Rulja jeste neprobirljiva, i ume svašta da proguta, ali ako se na OVO primi, ako ovo zaradi dovoljno da se radi i nastavak onda... jadan je ovaj svet, i horor u njemu.
PS: Kad smo već kod zle đece – što je podžanr koji je u zadnje vreme u Americi ponovo popularan (a to obično tako biva kad se mnogo zaoštre podele u društvu, kao danas između Trampovaca i onih protiv njega) – nedavno je procurio i The Prodigy (2019; nema veze s tehno-grupom) za koji važi slično kao za Brajtbern, samo još gore, jer tamo je već premisa debilna. Spojler: tamo je klinac zao zato što je fucking reinkarnacija nekakvog rumunomađarskog psiho-serijskog ubice koji je ubijen u trenutku kad se mališan rađao... Potpuni By The Numbers, bez trunke nadahnuća, predvidiv čak i u svom kraju: „Zlo dete pobeđuje – keva gine u uzaludnom pokušaju da ga spreči!“
Uzgred, način na koji mali Brendon ubije svoju kevu na kraju BRAJTBERNA je jedan od retkih baš lepih i nadahnutih momenata, gde se na pametan i maštovit način koristi njegovo „supermenstvo“. Ali, to je too little, too late...

Recenzija je originalno objavljena na blogu TheCultOfGhoul.

Preporuka