The Dirt [2019]
Jedan od najzloglasnijih hevi-metal bendova zlatne ere ovog žanra, Motley Crue, dobio je biopik dostojan kontroverznog statusa, koji ih je pratio od ranih osamdesetih, pa se do sunovrata glam-metala početkom devedesetih. To jeste malo iznenađenje.
Sam početak filma smešta nas u neku od razuzdanih i, malo je reći razvratnih žurki sredinom osmadesetih godina, kada su Motley Crue bili sastav koji ne samo da je žario i palio klubovima širom Los Anđelesa i regiona, već su u isto vreme važili za ekipu koja sav novac sa turneja i od prodaje albuma slupa na organizovanje višednevnih zabava u kući (prostoru) u kojem su živeli i vežbali.
Zašto je ovo važno?
Istorija rokenrola nas uči da nije bio dovoljan kvalitet sviranja i posvećenost radu, već da je druženje i skupljanje ekipe koja prati rad benda u usponu, vrlo važan segment na putu statusa besmrtnosti u muzičkom biznisu. Ovo film ne pokazuje eksplicitno, ali početak filma sugeriše vrlo bitan segment pohoda Tomi Lija, Niki Siksa, Vinsa Nila i Mika Marsa na vrh muzičkih top lista, a 'slatke' posledice su nešto što je njima, spram mladosti i neiskustva, prirodno leglo.
Za ostalo su se pobrinuli menadžeri i prateći funkcioneri muzičke industrije – ogromne količine alkohola, opijati svih vrsta, grupi devojke, i njihova dostupnost 24h.
Naravno, sve vezano za ovo poslednje videli smo vrlo transparentno i dosta eksplicitno. Da li je bilo pretrano? Spram statusa ne, a bogami, nije mnogo toga daleko ni od istine.
Naravno, ili nažalost, istine stilizovane do maksimuma. Što je i bilo očekivano.
Međutim, The Dirt je srećom pao u ruke jednog od mastermajndova iza Jackass ekipe, Džefa Tremejna (Jeff Tramaine), i biopik o karijeri Motley Crew je čak vrlo zabavan filmčić. Za one koji su iole poštovaoci pre svega osmadesetih godina, i donekle metal zvuka.
Zašto ovo fino funkcioniše?
Tremejn kao iskusni radnik u industriji dekadentne zabave ogoljuje Kruovce u meri u kojoj mu sloboda režije dozvoljava, jer malo toga oni nisu posvedočili za života, tako da se vid jeftine zabave sam po sebi nametnuo, što nije dovoljno. Tremejn razbija četvrti zid često, pravi tranzicije sa jednog na drugog člana sastava, što pojačava dinamiku, pravi zapise iz subjektivnog kadra a la Jonas Akerlund (Smack My Bitch Up), ubacuje adrenalinsko ubrizgavanje u Tarantinovom stilu, dodaje dozu arhivskog materijala tamo gde je to logično i gde ne ruši koncept režije, izvlači ironiju života u meri gde se ona ne sudara sa patetikom.
Naravno, izostaje dosta toga, ali boljka biopika kao žanra jeste što se jedan život ili karijera teško pakuju u sat do dva zabave, tako da The Dirt isporučuje taman onoliko koliko je dovoljno za prijatan celovečernji film o najkičastijoj dekadi dvadesetog veka i njenim često nakaradnim produktima.
