All These Sleepless Nights [2016]
Bogato nasleđe poljske kinematografije ostavlja mladim autorima puno prostora za sopstveni razvoj i slobodno kreiranje ličnih stavova i ideja. Da film All These Slepless Nights, autora Mihala Marčaka (Michal Marczak), neodoljivo podseća na radove Terensa Malika (Terrence Mailck) nije tajna, i vidljivo je već u prvim minutima, međutim, da dozu sopstvene originalnosti baštini na opreznoj stilizaciji koja varira između klasičnog narativa i nonfikcije, pritom, obilato koristeći prirodne eksterijere uz doziranu upotrebu svetla, jesu osnove koje ovaj film čine jednim od najuspešnijih istočnoevropskih filmova nezavisne i alternativne produkcije u dvadesetprvom veku.
All These Sleepless Nights nas vodi u jedan svet koji pluta između imaginacije i realnosti, gde junaci svoj bunt protiv establišmenta i sistemskog uređenja pronalaze u bekstvu od sivila poljske svakodnevice, upotporenom u učestalim noćnim provodima, koji se po pravilu završavaju u tumaranju varšavskim bulevarima i trgovima, i to u satima kada se svetlost novog dana nazire na obzorju. Romantično i idilično iz detinjaste vizure, ali i ne odlučujuće za kvalitet Marčakovog filma.
Marčak i prijatelji svoje noćne provode, igranje po kućnim zabavama, i valjanje po oblalama Visle, koriste ne samo kako bi se zabavali i ubijali vreme u beslovesnom dokoličarenju, već kako bi, a na šta nam autor sugeriše na kraju filma, pronašli pokidanu nit među ljudima, zrno humanosti i istinske iskrenosti i empatije.
Marčakov junak, na katarzično-pročišćujućem putovanju, groteskno prerušen u ružičastog zeku, zabavlja prolaznike iskrenim komentarima, i savršenom političkom alegorijom pronalazi pokidanu nit između realnosti i iluzije, u epohalnom finalu, koje All These Sleepless Nights čini dodatno memorabilnim ostvarenjem.
All These Sleepless Nights je i dokaz kako mladi autori mudro i pametno mogu koristiti tehnike i postulate modernog snimanja iskazujući sopstvene ideje i stavove na kreativno efektan način, bez jeftinog umetničarenje i egomanijakalne samobitnosti, gde umetnička vizija postaje sredstvo izražavanja, a ne instrument vizuelne zloupotrebe.
