Better Oblivion Community Center
Better Oblivion Community Center
Dead Oceans / 2019
8.2
8

Kada sam saznala da iza benda Better Oblivion Community Center stoji Phoebe Bridgers, da budem iskrena nisam mnogo očekivala od ovog albuma. Istina je da je pored nje i Conor Oberst, ali kako je Bridgers zvezda u usponu i miljenica medija bojala sam se da se može dogoditi da ona u potpunosti preuzme palicu na ovom projektu. 

Posle preslušavanja ovog albuma deluje da to nije slučaj. Oberst i Bridgers jesu autori većine pesama, ali i ostali članovi ovog benda ,  Nick Zinner (gitara), Carla Azar (bubanj), Anna Butterss (bas), Christian Lee Hutson (gitara), Andy LeMaster (semplovi), i Taylor Hollingsworth (semplovani vokal), koje pak retko ko pominje, imali su svoj uticaj na stvaranje ovog albuma, posebno gitarista Christian Lee Hutson  koji je ko autor nekoliko pesama kao i Hollingsworth koja je autor pesme “Dominos”.

Conor Oberst, iako ima samo 38 godina, aktivan je na muzičkoj sceni već dve i po decenije. Ako je verovati podacima koje nudi Wikipedia, njegova muzička karijera počela je 1993. godina kada je imao samo 13. godina. Oberst je napoznatiji po svom radu sa bendom Bright Eyes, mada iza sebe ima sudelovanje u još nekoliko bendova  i mnogo albuma.

Phoebe Bridgers je svoj debi album “Strangers in the Alps” objavila 2017.godine. Ma koliko puta preslušavala ovaj album, a dala sam mu dovoljno prilike, i pored povremenih interesantnih momenata dominantan je  utisak opšte anemije i suvoparnosti.

Ono posebno što mi je ostavili prilično ravnodušnom su njeni stihovi koji kao da dolaze iz pesmarice zbunjene  tinejdžerke.  Da sam ovaj album imala prilike da slušam sa svojih 18 godina verovatno bih ga obožavala. Taj mračni vajb i srceparajući stihovi prate to doba života, i govorim iz ličnog iskustva jer upravo u tom dobu, u onoj fazi kada u vašoj garderobi preovladava crna boja,  tamni ruž i crni lak za nokte, na pamet vam padaju razni mračni stihovi kojima pokušavate da opišete dubinu svog očaja.

Sada, kada povremeno i bacim pogled na te stihove, i podsetim se problema tog životnog doba, uvek mi izmami osmeh i podseti me na moju baku (veoma mudra i dobra žena koja je, preživela dva rata i dvoje od šestoro dece nije doživelo ni deseto leto), koja kada bi joj pričala o svojim problemima, samo bi uzdahnula i rekla “vi ste deco azdisali”. Tada me je to strašno ljutilo ali vremenom sam shvatila da je potpuno u pravu, ali moram da priznam da pomalo zavidim osobama koje još uvek mogu da se povežu sa problemima rane mladosti u srednim godinama života.

E pa isti utisak na mene izaziva i muzike i stihovi mnogih novih mladih muzičarki poput Phone Bridgers. Kako to da mlada, lepa devojka iz Pasadene u Kaliforniji, iz jedne pristojne porodice (koja svakako nije  savršena, ali koja porodica jeste), koja je imala priliku da se školuje u odličnoj školi, peva o grobljima, o tome kako je stalno tužna i želji za samoubistvom, a da recimo takve teme gotovo nikada ne čujete od muzičara koji su odrastali po raznim getoima i u daleko gorim životnim uslovima.  

Na žalost imali smo mnogo slučajeva muzičara koji su izgubili bitku sa svojim demonima i prerano nas napustili i bez ikakve namere da umanjim značaj raznih duševnih stanja kroz koje jedna osoba prolazi,  postaje teško osetiti ko je iskren u svemu tome. Da li je sada moderno da umetnik mora da nosi oreol duševne napaćenosti, jer ne može biti pravi umetnik bez malo depresije i bar prstohvata ankisoznosti i bipolarnog poremećaja.