Lonnie Holley
MITH
Jagjaguwar / 2018
8.9
9

Neverovatna životna priča Lonnie Holleya jedna je od onih kao stvorenih za filmsko platno. Rođen kao sedmo od dvadeset i sedmoro dece, majka ga je, kada je imao samo jednu i po godinu, poverila na čuvanje igračici burleske, očigledno ne znajući da će ga ona odvesti sa sobom na turneju po Americi. Holliey se seća kako su ga igračice dodavale jedna dugoj u pauzama između nastupa, da bi ga smestile u hraniteljsku porodicu, kod vlasnika diskonta pića po imenu McElroy (on kaže da su ga trampile za bocu viskija). Nazvan Tonky (skraćenica od honky-tonk), imao je detinjstvo koje je bilo strašno usamljeno. Lutao je okolinom, namještao je zvučnike u susednom drive-inu i penjao se na krov radnje McElroysa, kako bi gledao filmove. Nije znao svoje pravo ime, niti je imao kontakata sa svojom biološkom porodicom. Kada je imao sedam godina, Holley je ostao sam na dve nedelje sa bolesnom gospođom McElroy, donoseći joj hranu i vodu, dok je postajala sve bolesnija I bolesnija. “Do danas pokušavam da se izdvojim dan kada je umrla, jer nisam znala kada se to dogodilo", kaže on. "Da li je to dan kada je prestala da jede?". Sjeća se samo teških batina, koje je dobio kada se g. McElroy vratio, nakon nekoliko dana, i otkrio da mu je supruga mrtva, okrivivši Holleya za to. Kasnije, kada je pobegao iz McElroyove kuće, udario ga je automobil i vukao dva i po bloka. "Bio sam u komi", kaže on. "Moj mozak je prestao da funkcioniše." Međutim, automobil ga nije ubio i nije ga vratio majci. Sa devet godina pokupio je svoje stvari i uskočio u voz, u nadi da će je pronaći. Lutajući, on je završio u New Orleansu, gde je proveo neko vreme pomažući na kolima za dostavu, dok ga vlasti nisu otkrile i vratile u Alabamu. Onda je došlo na red branje pamuka. Zatvoren sa drugom decom, u zloglasnom maloletničkom radnom logoru, Mt Meigs, kasnije poznatijem kao Industrijska škola Alabame za crnu decu, čiji su nehumani uslovi dokumentovani u knjizi Dennyja Abbotta Oni nisu imali glas : Moja borba za zaboravljenu djecu Alabame. "Nazovimo ga pravim imenom: logor robova", kaže Holley. „Nije bilo škole. Radili smo od izlaska do zalaska sunca. " Baka ga je na kraju pronašla i ponovo spojila sa porodicom.

Traume koje su ga pratile kroz ceo život dovele su do toga da postane umetnik. Prve skulpture koje je napravio 1979. godine bili su nadgrobni spomenici za sestrinu decu nastradalu u požaru, ponovo iz nemaštine. Shvatio je da mu kreiranje skulptura od pronađenih stvari daje osećaj spokoja, 1981. godine izlaže po prvi put u Birmingemskom Muzeju Umetnosti (Alabama) a njegovi radovi vrlo brzo nakon toga stižu i u muzeje u New Yorku i Atlanti. Do kraja sledeće decenije, njegove skulpture će obići svet a on će, od strane američkog predsednika Billa Clintona, biti pozvan u Belu Kuću.

Od osamdesetih Lonnie Holley počinje da eksperimentiše sa Casio klavijaturom. On stvara i snima muziku, u početku samo za sebe, bez ambicije da je deli sa drugima. Matt Arnett, čiji je otac sakupljao Holleyevu umjetnost, počeo je 2006. godine organizovati profesionalna snimanja Holleyjeve muzike. Na nastupu u kući LH 2010. godine prisustvovao je i Lance Ledbetter, osnivač Dust-to-Digital etikete, koja je inače poznata po reizdavanju opskurnih folk i blues snimaka, često snimljenih sa 78 RPM ploča. Holley je bio prvi živi umetnik koji je potpisao za ovu etiketu, a njegov debitantski album Just Before Music objavljen je 2012. godine. Njegov drugi album, Keeping a Record of It, izašao je 2013. i na njemu su gostovali Bradford Cox (Deerhunter) i Cole Alexander (Black Lips).

MITH je aluzija na mit ali i na reč smith, koju Holley često koristi u govoru. Wordsmithing je proces njegovog rada na rečima, jer poput izrade skulptura, on postojeće reči menja, trudeći se da ih učini boljima, kako bi dobile odgovarajući kvalitet da budu iskorišćene u pesmama. Kao i na njegovi m prethodnim albumima, on uzima temu i oko nje slaže slojeve poezije toka misli, klavirskih avant-jazz deonica i perkusija, samo što je ovaj put produkcija na mnogo višem nivou.

Već od početka „I‘ m a Suspect“, međusobno se prepliću vokali, koji simuliraju misli i istovremeno pevajući reči „I‘ m a Suspect in America“ kao i tekst Pledge of Allegiance, dajući nam uvid u stanje uma umetnika u današnjoj Americi. Istovremeno, sagledavajući probleme nasleđa, kao na sedamnaestominutnoj „I Snuck Off the Slave Ship“, i sadašnjosti na „I Woke Up In Fucked-Up America“, on vrši vivisekciju tkiva jedne zemlje, koja bi po njemu trebala da predvodi ljudsku civilizaciju, u tehničkim dostignućima koja omogućuju ljudima bezbedan život, da prazni svetske zatvore, dok se umesto toga ona valja u živom blatu sopstvene primitivnosti.

Sa druge strane, "Copying the Rock" i "There Was Always Water" se bave pitanjima očuvanja prirode, nasuprot našem nemilosrdnom uništavanju iste. LP zatvara „Sometimes I Wanna Dance“, najveselija pesma na albumu, koja u gospel maniru slavi zaraznu poruku slobode: “This is where you are, you have reached this point. Rejoice! And rejoice with the rejoicers!”

Na svom trećem albumu LH je zamenio etiketu Dust-to-Digital za Jagjaguwar, za koji su izdavali razni nezavisni američki muzičari kao što su Bon Iver, Angel Olsen i Dinosaur Jr. Ovo mu je omogućilo duže vreme za snimanje, kao i rad na različitim lokacijama, kao što su Portugal, Oregon i New York City, kao i njegova Atlanta. Osim starih saradnika Nelsona Pattona i Shahzada Ismailyja , gostovanja Laraajija na klaviru, saksofoniste Sama Gendela i preminulog Richarda Swifta, na bubnjevima na jednoj pesmi, samo pojačavaju utiskak da je MITH najsnažnije ostvarenje Lonnie Holleya do sada. Angažovana, brutalno kritična, totalna umetnost koja istovremeno šalje poruku ljubavi i sreće.
 

 

Preporuka

share

share