Roma [2018]
Roma je sentimentalno putovanje Alfonsa Kuarona (Alfonso Cuaron) u Meksiko ranih sedamdesetih, i ujedno je njegovo najpersonalnije i najkompletnije filmsko delo do današnjeg dana.
Kuaronov Amarcord umnogome sažima one najfinije i najtananije aspetke kinematorgrafske esencije koje pruža jezik pokretnih slika. Rad sa svojim stalnim saradnikom i sunarodnikom, snimateljem Emanuelom Lubeckim (Emmanuel Lubezki), očigledno je imao efekta na Kuarona – savršena egzekucija magične crno-bele fotografije, nešto je što oko gledaoca okupira od početnih kadrova mermernih pločnika predvorja aristokratske vile u predgrađu Meksiko Sitija, pa sve finalnih scena na oblacima zamagljenim okeanskim plažama.
Ipak, ono najbolje iz ozbiljnijih Kuaronovih predhodnih uradaka je u Romi dovedeno do savršenstva - narativna gradacija diskretno i lagano uvlači nas u priču o dadilji, koja svoje personalne lomove nevinim osmehom i marljivim radom i žrtvovanjem prikriva od bogate familije, koja joj je pružila utočište od bede i siromaštva, odnosno bekstvo od čamotinje meksičkih favela.
I dok pratimo u naznakama bračnu krizu, nazire se uvidentno približavanje dece i dadilje, koja i sama nije prošla proces odrastanja. O tome svedoči njena lakomost i neželjena trudnoća.
Ipak, dok oblaci krvavih građanskih sukoba haraju državom, Kuaron na perfektno zreo način uspeva da nas provede kroz delovanje institucija, sistema i samih ljudi na terenu iz perspektive nemog, naivnog i dobroćudnog posmatrača, koji se nalik Ešbijevom (Hal Ashby) gospodinu Čensu (Being There) u svoj svojoj prostodušnosti jednostavno prepušta talasu života da ga nosi u pravcu neminovnosti sudbine.
Roma je jedan od onih filmova koji pruža sve kvalitativne aspekta fillmske estetike, koji ga mogu već sada s pravom svrstati u red klasika sedme umetnosti, a njegova superironost leži i u visokim artističkim, vizuelnim i istorijskim spoznajama trajnih vrednosti.
