Suede
The Blue Hour
Warner Music UK / 2018
8.3
8

Suede su jedan od bendova čija muzika na mnogo različitih načina postane utkana u vaš život. Oni su bend koji na neki način odrasta sa vama. Suede su meni jedan od takvih bendova. Oni nisu stvarali muyiku mnogo pre nego što sam ih otkrio, oni su bend koji je tu, sa mnom od njihovog prvog albuma, i sa čijom muzikom sam mogao na puno  načina da se indentifikujem.

Razlika u godinama nije toliko velika, doduše ja sam bio na pragu treće decenije dok su oni već uveliko zagazili u nju,  kada su objavili svoj fantastični debi album Suede 1993. I pored toga što su oni živeli u Britaniji a ja u Srbiji devedesetih,  emotivna stanja mladih ljudi i nisu toliko drugačija, pa su gorkoslatke setne pop melodije i inteligentni stihovi jednako mogli da pronađu put kod publike u Srbiji, Engleskoj ili Japanu.

I bili su sveži, oni nisu stvarali pre recimo dve decenije pa ste ih vi tek sada otkrivali, stvarali su „sada“, oni žive u istom globalnom okruženju, sa sličnim problemima i emocije koje su kuljale iz njihove muzike osećali ste kao svoje, i tada i sada.

Njihovi stari albumi dovlače sa sobom veoma prijatnu nostalgiju na vreme u kome je sve izgledalo jednostavnije, dok niste smatrali da je nada „poslednje utočište budala“ i dok ste generalno imali mnogo više poverenja u čovečanstvo. A onda su 2004.godine nestali, što je pak još jedna paralela koju mogu povući sa svojim životom. Koliko god da se dobro sećam dvadesetih godina života, tridesete deluju izgubljeno, maglovito, potpoljene u repetitivnu svakodnevnicu posla koji ne volite, ali se pristojno plaća, pa zatim, jer tako treba, zar ne, posla koji još manje volite ali se još bolje plaća, i sve to omotanom nekom opšte pristunom idejom da ima vremena za mnoge stvari. A onda se prišunjaju četrdesete i shvatite da vremena više nema i tiho se uvuče stalno prisutni ukus gorčine jer živopisni filteri kojima ste svet posmatrali u svojim dvadesetim, izblede i ostavljaju tmurno sivilo realnog sveta.

I u tom trenutnku vraćaju se Suede, albumom odličnim Bloodsports, iz čijih melodija i stihova isparava upravo ona gorčina koju  i sami osećate. Takođe odličan album „Night Thoughts“ je samo produbio emocionalne pejzaže prisutne na prethodnom albumu, dok nas njihov novi album The Blue Hour vodi na putovanje kroz tmurnu, čemernu pustaru koja nažalost, u mnogo toga odslikava svet u kome živimo.

Umotana u gregorijanske gudačke aranžmane i možda najteži gitarski zvuk koji su Suede ikad koristili, „As One“ snažno postavlja ton albuma. Ona je tmurna, kompleksna i snažna.

Odlična gitarska linija, savršeni vokalni aranžamni koji kulminiraju u neodoljivom refrenu, čini „Wasteland“ pesmom koja poseduje sve „trademark“ zvučne motive ovog benda, mogla bi biti deo bilo kog Suede albuma. "Wasteland"  je dokaz da su Suede i dalje stvaraju pesme koje mogu da žive dok živi muzika.

Sledećih par pesama vode nas na emotivni i zvučni rolerkoster, tipična low tempo Suede pesma „Beyond the Outskirts“ stisnuta je između „Misters“ i „Chalr Circle“ u kojima  preovladava čemerna atmosfera postavljena na početku albuma.

A onda, u „Cold Hands“ sledi prava eksplozija, kojom dominira još jedna gitarska bravura Richarda Oakesa. „Life is Golden“ je centralni deo ovog albuma, pesma koja vam se lagano uvlači pod kožu. Odličan video, snimljen u gradu duhova Pripijatu, na mestu gde stihovi “you’re not alone, look up to the sky and be calm, your life is golden” imaju posebnu težinu, na mestu gde više nema života (bar ne ljudskog, sve ostalo je u savršenom prirodnom poretku) , odslikava ne samo ovu pesmu već  je i jeziva slika  pustare koju čovečanstvo stvara svojom bahatošću, sebičnošću i pohlepom i prava je vizuelizcija emocija koja muzika na ovom albumu prenosi.

Barokna atmosfera bizarne  „Roadkill“ još samo pojačava mračnu notu albuma. „Tides“ i „Don’t Be Afraid If Nobody Loves” su poput "Wasteland", veoma dobre pesme koje se kreću po prepoznatljivoj Suede muzičkoj teritoriji, dok „All the Wild Places“ i „The Invisibles“ donose do sada najbolje i najsnažnije gudačke aranžmane klavijaturiste Neila Codlinga u njihovoj muzici.

Suede albumom The Blue Hour ne žele da vas zabave ili oraspolože, ne žele  da zašećere realnost , oni su brutalno iskreni, oni i dalje stvaraju odličnu muziku.

Preporuka