Agape [2017]
Balkanske kinematografije rastrzane između Evropske unije i sopstvenih ekonomskih problema, imale su nasumične uspehe tokom prethodnih 20 godina.
I dok se rumunska filmska industrija izdigla iznad proseka, stvorivši pozitivnu klimu za stvaranje nekoliko vanserijskih autora, ostale zemlje su tavorile i svoj optimizam bazirale na entuzijazmu pojednica i uspehu filmova koji su predstavljali izuzetak a ne pravilo.
Jedan balkanski autor se u prethodnih 10 godina izdigao iznad proseka, i sa svoja dva filma podrgejao nadu javnosti da stara jugoslovenska škola filma nije odavno zamrla. Hrvatski reditelj Branko Schmidt je svojim filmovima Metastaze i Ljudožder vegetarijanac, pokazao svojim mlađim kolegama kako valja stvoriti jednu kreativnu i modernu socijalnu studiju beskompromisno udarajući u temelje moralno i ekonomski propalih i ratom uništenih balkanskih državica.
Zaokruženje trilogije dolazi u vidu filma Agape, višeslojne drame, koja zbog svoje ekpresivnosti i kontroverzne tematike na prvi mah može zbuniti i zavarati trag gledaoca. Zato Šmitovom ostvarenju valja posvetiti više pažnje, a bogami i dodatno gledanje.
Mladi katolički sveštenik Miran je u centru dešavanja, dok pokušava da izbalansira sopstvenu etiku i moral sa društvenim normama i prikrivenim seksualnim opredeljenjem, predavajući učenja iz Biblije u katoličkoj školi.
Mlad, harizmatičan i privlačan, Miran je i neka vrsta prikrivenog adrenalin džankija, jer svoju energiju ne troši samo na odlaske na bazen i u teretanu, već i na brze vožnje motorom. Drugim rečima on je prototip modernog kataoličkog sveštenika, kojim bi i sam papa bio ponosan.
Stvari kreću nizbrdo kada se desi incident u kome učestvuje nekoliko polaznika crkvene škole, mlateći Miranovog štićenika, čiji je jedini navodni greh to što je ili homoseksualac ili sveštenikov ljubavnik. Obe stvari nisu potvrđene, već kao po starom dobrom običaju opstaju na nivou insinuacije i trača.
Naravno, provlači se tema pedofilije, ali ni tu nema nikakvih direktnih dokaza protiv Mirana, i on neku vrstu najviše osude ne doživljava od Svevišenjeg i potencijalnog pokajanja, već od rođene sestre, koja naizgled poznaje njegovu prirodu.
Agape je dinamčina i moderna drama, koja najveću štetu upravo ima od pokušaja da bude brža od estetike koju nameće slojevitost događaja i kontroverznost kojom se bavi. U osamdesetak minuta samo najumniji i oni koji najbolje čitaju filmsku matricu mogu pohvatati dirketnu osudu maloletničke delikvencije, odnosno generacije Eho bumersa i Milenijalaca, dece koja (barem u Šmitovom filmu) nasilje vide kao jedan vid prenošenja bunta iz video igara u realan život, bez da ih interesuju potencijalne konsekvence.
Agape nije film o prikrivanju pedofilije u okvirima zidina katoličke crkve, i sopstvena kontroverza i zao glas unapred su Šmitovom delu namakli omču oko vrata, što je nanelo štetu ozbiljnijem kritičkom posmatranju slojevitosti ovog ostvarenja. Iako se negde sprega politike i crkve čak i eksplicitno pominju, Agape nije ni plitkoumna osuda odmetnutih profitera, već više sažeta potvrda opštih saznanja.
Iako Ljudožder vegetarijanac ostaje najbolji deo trilogije, Agape je takođe odlično ostvarenje, odnosno film koji svojom neposrednošću nameće svoj autoritet i tera na razmišljanje.
Svakako još jedan veliki plus u karijeri hrvatskog veterana, i još jedan dokaz da pravi autori u bilo kojoj sferi umetnosti svoja najbolja ostvarenja prave kada nakupe i najviše životnog iskustva.
