Rolling Blackouts Coastal Fever - Hope Downs [2018]
Melburnski kvintet Rolling Blackouts Coastal Fever nije specifičan samo po neobičnom i dugom imenu već i po postavi u kojoj su trojica pevača i gitarista. Bend je osnovan u Melburnu 2013.godine a čine ga Fran Keaney (gitara/vokal), njegov rođak Joe White (gitara/vokal), Tom Russo (gitara/vokal) i njegov brat Joe Russo (bas) i bubnjar Marcel Tussie. Rolling Blackout C.F. su u prethodnim godina objavili dva veoma dobra i na indie sceni veoma zapažena EPja Talk Tight (2016) i The French Press (2017). Ove godine mladi australijanci objavili su i svoj debi album Hope Downs, koji moram da priznam na prvo pa ni na drugo slušanje nije me nešto previše privukao.
Prethodna dva sasvim pristojna EP izdanja govorila su da albumu Hope Downs treba pružiti još neku priliku. I to se pokazalo sasvim ispravnim jer Hope Downs je jedno od najupečatljivijih i najboljih izdanja na indie rock sceni ove godine i gotovo savršen debi za ovaj australijski bend.
Za stvaranje i snimanje ovog albuma bend se povukao u ruralne i puste predele Australije i sa producentom Liam Judsonom uspeli su da gotovo do savršenstva utegnu i ispeglaju svoj zvuk.
Još od prve pesme “An Air Conditioned Man” sasvim je jasno da bend gaji veoma specifičan stil muziciranja. Na gotovo svim pesama ritam sekcija, koju čine čvrst, često motorik ritam na bubnju koju prati odlična, odsečna bas linija, je motor koji daja inicijalnu energiju i drži je tokom cele pesme dok se oko nje prepliću vokali i potpuno različite melodijske linije sa tri gitare. Ako pomislite da to može da zvuči haotično, nimalo nije tako. Rolliing Blackout C.F na intirgantan i veoma svež način čine da tri gitarske linje uklapaju se među sobom kao savršeni delovi slagalice.
Prve tri pesme, brze i energične “Talking Straight” i “Mainland” uz maločas pomenutu “An Air Conditioned Man” su najbolji primeri melodičnog gitarskog popa na tragu bendova poput The Feelies, R.E.M ili njihovih zemljaka The Go-Betweens.
“Time in Commons” nastavlja u sličnom stilu, ali je za nijansu tvrđa od prethodnih pesama, dok “Sister’s Jeans” je za nijansu sporija ali protkana odličnom gitarskom melodijskom linijom i jednako dobrim vokalnim aranžmanima, nosi u sebi šarmantnu gorko slatku nostalgičnu atmosferu. „Bellarine“ je pesma koju biste lako mogli zamisliti kao soundtrack za vožnju automobilom kroz duboku noć kasnog leta.
„Hope Downs“ ima sve potrebne elemente jednog odličnog indie rock/pop albuma, melodije koje vas možda ne hvataju na prvo slušanje ali kada vas ščepaju nećete ih lako izbaciti iz glave, veoma dobre i zanimljive gitarske linije, živahnu i stamenu ritam sekciju i uz sve to oni su uspeli da izbegnu već mnogo puta prežvakavane inide klišee i zvuče poptuno mladalački poletno i sveže. Rolling Blackout Coastin Feaver nisu mogli ni poželeti debi album od „Hope Downs“
