Ghost
Prequelle
Loma Vista Recordings/2018
6
6

Ova recenzija može biti o albumu Prequelle, ali može biti i o tome kako je Tobias Forge pokušao transformaciju iz Ozija Ozborna u Fredija Merkjurija, iako bi po talentu i radu mogao da bude jednostavno Tobias Forge. Ili tačnije rečeno, kako se pomoću reciklaže pop kulture, iz očigledno dobrih namera pokušava da, koristeći 80s nostalgiju, oživi mrtvak pod kolokvijalnim nazivom stadium rock. Ili još preciznije opisano, kako se trudimo da sve moguće delove pop kulture iseckamo i napravimo originalni kolaž.

To je, doduše, uspelo duetu Coldcut u domenu elektronske muzike još pre dvadeset i više godina, ali 2018 je neko drugo vreme, i taj recept više ne radi na način na koji bi trebalo da radi. Ukratko, Prequelle nije loš album, ali je daleko od originalnog. Prequelle je žurka za adolescente, sa skupim pićem, švedskim stolom, ukrasima u vidu brkova za slikanje i kačenje po instagramu, bazenom u dvorištu, ali gde niko ne pije vinjak niti rakiju, niko nije skočio obučen u bazen, niko se nije potukao niti raspravljao o fudbalu ili politici, nije bilo idiota koji zahtevaju da im se pusti Sinan Sakić oko 2 ujutru, i gde svi bulje u androide opisujući na društvenim mrežama kako je žurka do jaja, iako niko ni sa kim ne razmeni ni dve rečenice.

Nije to loša žurka, ali nije ni dobra, plus vas nešto tu žestoko iritira, naročito ako ste stariji od trideset. Zanimljiv je put od demonskog pape sa skull paint-om koji peva „Per Aspera ad Inferi“ i „Hail Satan“, do lika u helankama koji ponavlja refren „I want to be with you under the moonlight“. Papa Emeritus je morao da bude sahranjen (sva trojica, zapravo), zbog tužbe bivših članova benda, ali se Tobias Forge, talentovani biznismen, pre svega (pa tek onda izuzetno talentovani muzičar, nesporno) setio da uvede novi lik u svoje clergy pozorište, koji izgleda više kao comic relief nego kao dugo najavljivani dark age mesija.

Forge je sam odsvirao, komponovao i napisao reči za većinu pesama sa albuma, uz pomoć Gavin Fizjohn-a na saksofonu (koji se pojavljuje na turneji kao Papa Nihil), i Lars Mikael Åkerfeldt-a, gitariste benda Opeth, koji mu trenutno pravi društvo na bini kao back vokal. Tu su i dvojica kolega koji nastupaju sa njim kao nameless ghouls, pod imenom Perr Errikson, gitara i bas, i bubnjar Jan Vincent Velazco (obojica poznata po radu sa Bloodbath i Sisters of Mercy), koji su dali značajan doprinos oblikovanju albuma.

Kada imate producenta kao što je Tom Dalgety (poznat po radu sa Pixies i Killing Joke), i tonskog snimatelja, živu legendu Andy Wallace-a, imate i album koji nema mane u produkciji, i eightiesxpoitation može da krene da se prodaje kao alva. Nema pesme na albumu koju ne možete da pustite a da vam se melodija ne uvuče u uvo. Gimmick sa satanizmom ovde dobija epsko komične razmere, pogotovo u evrovizijsko melodičnoj „Pro Memoria“ sa refrenom „Dont you forget about dying, dont you forget that you will die“ , što je možda i najbolji momenat na albumu.

Skromnog sam mišljenja da je njegov prethodni, i sadašnji projekat prethodnih članova Ghost-a, „Magna Carta Cartel“ retko dobar i kvalitetan bend, i žao mi je što ne dobija popularnost kakvu zaslužuje. MCC nije marketinški proizvod niti mašina za novac kakav je Ghost, ali je bend čija muzika nastaje iz ljubavi, i ta vrsta iskrenosti ne može da se ne prepozna.

Nažalost, to više ne igra nikakvu ulogu u muzičkoj industriji, čiji zadatak ionako više nije plasman muzike već plasman kontrole i potrošnje. Ghost nisu metal, a nisu ni hard rock, već parodija na navedeno, koja se opet trudi da to ne bude. Ili obrnuto, namerno parodiranje, koje se trudi da se predstavi ozbiljno. Kako god, ovo nije album za ljude koji traže nešto više od lepljivih disco melodija sa primesama hard roka. Oni koji iskreno vole metal, imaju Gojiru, rock fanovi imaju Queens of the Stone Age, svi mi ostali svaštari sa skupljim ulaznicama, koji vole i prepoznaju hard/progressive/space/experimental/electronic/IDM/ štatijaznam rock pop i slične žanrove, nama ostaje da sačekamo novi Tool (ako ga ikada bude), i možemo komotno da zaobiđemo ovog korporacijskog satanističkog Zdravka Čolića za decu.

A i među ostalim žanrovima, pravcima i pokušajima stvaranja ima šta da se probere (Amon Tobin ušao u studio, Bonobo takođe), tako da, konačna ocena, ako nemate decu tinejdžere, slobodno preskočite ovaj album, ili, ako baš želite lagane pop tunes uvijene u ruho hard roka osamdesetih, pustite ga, ne smeta uhu.

Prequelle je savršena simbolika proizvoda društva i vrednosti 21. veka, neka vrsta muzičkog instagrama, nešto što je očigledno ozbiljno i skupo, a ustvari je šuplje i jednokratno, i ne služi ničemu, bez obzira na povremeno latentno parodiranje, ali opet, dovoljno lepo upakovano da ne smeta i može da se posluša u kolima na radiju.

Preporuka