Vampire Clay [2017]
Vrlo dražestan blast from the past ugođaj pružio mi je ovaj film: evo jednog japanskog horora koji se, vrlo osvežavajuće, ponaša kao da se J-horor pomama nikad nije desila. Naime, kao što to često u istoriji biva, jedno remek-delo (ovde: RINGU, 1998) skrivilo je (nenamerno, nesluteći) čitav niz bedastih epigona koji su razvodnili i oskrnavili sve što je u originalu bilo dobro, trivijalizovali i banalizovali njegove kvalitete i učinili ga ničim-izazvanim krivcem za gomilu treša koja je usledila.
To smo imali, npr. u brdu ALIEN-klonova, u čitavom napornom brdu slešera posle HALLOWEENA, u desetinama otrcanih horor-trilera o serijskim ubicama posle SILENCE OF THE LAMBS (a onda, novi još sumanutiji nalet posle SE7EN!), itd. Ali da vam kaže doktor, J-horor je predugo bila etiketa iza koje se skrivao niz kvazihororčića ZA CURICE: debilne PG-13 bljuvotine sa recikliranim Sadakama i njenim sestrama, za lagano golicanje tinejdžerki, koje se izdavalo za horor, a zapravo je bilo lažno kao zidarska salama koja bi da je smatraju za pravu dimljenu šunku.
Ali, ono što poklonici trendova i utabanih staza ne znaju, Japanci su pravili horore i *pre* RINGU-a (suprajz!), a tokom 1980-ih i 1990-ih, to su bili mahom horori ZA DEČAKE.
Njihova ciljna grupa bili su tinejdžeri (muški, jelte), pa su zato teme bile prilagođene njihovim interesovanjima (i hormonima): golicava golotinja, obilje silovanja (kao jedinog pojmljivog oblika sexa), sadomazohizam kao izraz bojažljive fascinacije neokušanim a priželjkivanim strašno-privlačnim gadno-napaljivim koitusom, a naročito teme koje se tiču telesnog horora, odnosno fantastične metafore za tinejdžerske transformacije: sluzava nabubrela bubuljičavo-bradavičava mehurasta čudovišta, erektilni pipci što štrcaju na sve strane, protagonisti mahom nerdovi i geekovi („ludi naučnici“), povučeni otaku, itd.
U tim filmovima meso se kidalo isto tako lako kao majice i brushalteri i gaćice devojčica u školskim uniformama, krv je šikljala na sve strane kao metonimija drugih tekućina i sluzi, tela su se preobražavala u fascinantne kreature uz izobilje praktičnih efekata maske, a sve je to bilo duboko iracionalno i (baš zato) košmarno. I neodoljivo dražesno.
Nisu to bili filmovi koje možete gledati i sa svojom sestrom, i kevom, i babom kao sve one post-RINGU priče o duhovima; nego, eventualno s ćaletom, ako mu trčanje u trci pacova za snabdevanje familije nije sasvim ubilo dečački duh od nekada, i ako je još u stanju da se kikoće na ovo ludilo, na jednu od onih japanskih trejd mark „Pa šta ako je besmisleno?!“ premisa.
E, ova VAMPIRSKA GLINA je povratak na taj i takav horor: niskobudžetno je to, kao i nekad davno; direct to video, pa šta – ali vrca od etitjuda i ikonografije koji su mi bili tako slatki, nekada, početkom 2000. godine, kada su do mene počeli da dolaze neki opskurni japanski hororčići na VHS-u i DVD-u.
Ako niste ispratili japanski horor pomno, što će reći ako niste zagrebali ispod površine najizvikanijih, svuda-dostupnih naslova, nego samo vikendaški, onda ste verovatno pretežno gledali pomodarski J-horor za rulju i curice. U tom slučaju, potrebno je da detaljno proučite Dr Ghoulovu listu Najboljih modernih japanskih horora!
Tu ćete, pored nekih neizbežnih J-H naslova, naći i mnogo širi izbor filmova koji nemaju blage veze sa dugokosim curicama što lebde, pužu po zidovima i tavanima i golicaju vam pete dok spavate a onda iščeznu čim se probudite.
Zaplet u VA-GLINI? Ma to je samo izgovor za neke superiorno nadrealne, sumanute scene od kojih najbolje kao da su (nesvesno?) pozajmljene od velikog češkog genija, Jana Švankmajera! Tela se tope i rastaču, mese i mešaju, savijaju i izvijaju kao u zlatnim danima Skriming Med Džordža (ali sa manje para i ambicija, avaj) – meso je tretirano kao testo, odnosno plastelin, tj. glina – sve je ogoljeno do daske, nema dalje...
I mada je premisa mogla još više da se mesi, i nikad-zadovoljnom gledaocu (meni!) može da zafali JOŠ Švankmajerisanja i još još joooš Skriming Med Džordžovanja, na ovu sušu i ovoliko koliko imamo u ovom filmu je došlo kao melem na ranu, i hvala im na tome!
I baš kao u zlatnim danima vintage japanskog horora, kraj je preteran, i baš kao onda, nagoveštaj apokalipse je sine qua non (jebeš japanski horor ako makar ne nagoveštava apokalipsu, ili u najgorem neko masovno razaranje!), i skroz kao onda, budžet je daleko niži od ambicije, ali to (pravom gledaocu) neće smetati ako mu je srce na pravom mestu, kao što je filmadžijama bilo.
Bolje da gledam makete i monster-puppets i praktične make-up efx, pa makar bili pomalo i trapavi, grubi, sirovi, ne sasvim realistični, nego solidno budžetirana CGI piksel govna, „hiperrealistična“ ko neki Tapijev kič. Jeste, ja sam „old school“ – uvek bio! i ponosan na to! – i radije ću da gledam glina-animaciju nego kompjutersku animaciju. I zbog toga ovoj GLINI opraštam i slabe glumce i nepostojeće likove i apsurdnu „dramaturgiju“, pa čak i pomalo ravnu, nedovoljno nadahnutu režiju – sve je to deo PAKETA, i ja ga u celosti prihvatam i aminujem.
PS: Ja ga gledo na FEST-u, a sad ga ima i na netu.
Recenzija originalno objavljena na blogu TheCultOfGhoul.
