A Perfect Circle - Eat The Elephant [2018]

A Perfect Circle
Eat The Elephant
BMG / 2018
8.0
8

Billy Howerdel  je svoju ideju o bendu i muzici koju želi da stvara predstavio Maynardu Jamesu Keenanu tokom turneje benda Tool, na kojoj je Howerdel bio „roudi“ zadužen za gitaru Adama Jonesa. Keenanu se dopalo ono što je čuo i ponudio Howerdelu da, ako ikada bude oformio bend, može da računa na njegovu pomoć. Howerdel je imao ideju o bendu sa dream pop ženskim vokalima, ali ako jedan od najboljih vokala današnjice želi da peva u vašem bendu, i ako imate bar malo zdravog razuma nećete ga odbiti.

A Perfect Circle su objavili odličan prvi album „Mer De Noms“ 2000.godine i tada su odmah na početku dobili etiketu supergrupe, ne toliko zbog Howerdela koji je muzički bio malo poznat već zbog ostalih članova benda koji su pored Keenana u tm trenutku bili i Troy Van Leuween (Queens of the Stone Age), Paz Lechantin(Queens of the Stone Age) i multi-instrumentalista Josh Freese koji je svirao sa gomilom poznatih bendova i muzičara.

Tri godine kasnije objavljuju takođe odličan „Thriteen Steps“ a zatim godinu dana kasnije, 2004.godine, album obrada „Emotive“. Nakon toga, zbog obaveza koje Keenan imao sa svojim matičnim bendom Tool,  solo projektom Puscifier i bogami i sa svojim drugim poslom, proizvodnjom vina,  A Perfect Circle odlaze na dugogodišnju pauzu koja je od 2010.godine povremeno prekidana zbog sporadičnih turneja i nastupa. Od te godine bend nastupa u manje više nepromenjenoj postavi, u kojoj su James Iha, gitarista i jedan od osnivača benda Smashing Pumpkins, koji je sa A Perfect Circle od albuma „Emotive“, na bas gitari je Matt McJunkins, a Josha Freesa je na bubnjevima zamenio Jeff Friedl.

 

Poslednjih nekoliko godina povremeno su se javljale vesti o tome kako je u pripremi novi album oba Keenanova benda, što je uglavnom više bila pusta želja fanova nego istina, sve do prošle godine kada je Howerdel potvrdio rad na novom albumu, kao i ugovor sa izdavačkom kućom BMG za dva albuma.

Preslušavanje ovog albuma, meni lično obeležila je jedna neobična situacija, ako mi se album i ne dopadne na prvo slušanje, ponekad se desi da  ostavi osećanje prikrivenog potencijala koje vam ne da mira i tera vas da ga iznova preslušavate i polako pronalazite šta se sve skriva u njemu. „Eat the Elephant“ je bio suprotan. Dopao mi se na prvo slušanje, ali ovog puta, izazvan prilično podeljenim reakcijama na album, svakim sledećim preslušavanjem albuma pokušavao sam da pronađem šta na ovom albumu ne valja, šta je toliko loše da  zasluži pojedine kritike. I nisam uspeo da nađem ništa što bi promenilo moj prvi utisak.

Od prve pesme može se naslutiti promena u zvuku benda. Osnovnu nit prve i naslovne  „Eat the Elephant“ čini veoma dobra klavirska melodija, praćena  čvrstom ritam sekcijom. Melanholične klavirske melodije su u velikom broju pesama prisutne na ovom albumu, što prilično menja zvučnu paletu u odnosu na njihova prva dva albuma, na kojima su žestokim gitarama, mračnom atmosferom i Keenanovim vokalom privukli veliki broj ljubitelja težih žanrova muzike. 

 

Preporuka

share

share