Shame - Songs of Praise [2018]
Da o knjizi ne treba suditi na osnovu korica rečeno je mnogo puta i najčešće je to tačno. Isto tako ne bi trebalo suditi ni o albumu na osnovu omota, posebno kada je u pitanju novi album „Songs of Praise“ britnaskog post punk benda Shame. Na omotu vidimo gomilu momaka, tek izašlih iz tinejdžerskog doba koji u rukama drže mladunce domaćih životinja.
I dok je svakako veoma pohvalno što momci vole životinje, na prvi pogled vam odaju utisak nekoga kome su samo fudbal, alkohol, devojke i slične mladalačke gluposti na pameti i možete sebi postaviti pitanje šta oni mogu ponuditi vama osim evociranja uspomena na taj period vašeg života, barem onog kojeg se sećate.
Bend je ponikao na muzičkoj sceni južnog Londona, tačnije Brikstona, mesta velike raznolikosti, kulturne, verske, nacionalne, mesta čestih političkih nemira, undgerground kulture i bogatog muzičkog nasleđa poput The Clash ili Gang of Four. Prostor u kome su vežbali nalazi se u poznatom brikstonskom pabu „The Queen's Head“ , koji su delili sa još nekim veoma zanimljivim mladim bendovima sa nove britanske scene poput HMLTD, Goat Girl, Dead Pretties ali i sa renomiranim bendom Fat White Family.
Već prva pesma „Dust on Trial“ lupi vas svom snagom posred pleksusa ostavljajući vas bez daha do kraja albuma. Gromoglasna ritam sekcija Charlie Forbesa (bubanj) i Josha Finertya (bas) , napete, vrišteće gitare Eddie Greena i Sean Coyle Smitha i besni vokal frontmena Charliea Steena, kanališu frustracije, anksioznost, nezadovoljsto koje nastaje u mladom čoveku spoznajom sveta koji ih očekuje, u furiju koja nosi sve pred sobom.
Lako bi mogli posmatrati Shame kao šaljivdžije, mada je neosporno da deluje da se momci veoma dobro zabaljaju stvarajući muziku, njihovi stihovi potopljeni su koktel cinizma, satire i ironije. Uticaj Mark E Smitha i The Fall, koje Shame navode kao najveće uzore, kao i Nick Cave i Jarvis Cockera, ponajviše u socijalno satiričnim tekstovima, može nam dosta toga reći o jednom mladom bendu.