Len and Company [2015]
Ako želite da snimite film o bivšoj, poznatoj rok zvezdi, izbor glavnih uloga je veoma skraćen. Naravno da se ne bi odlučili za Tom Kruza posle debakla zvanog Rock of Ages, t.j. bar se nadam da ne. Ako malo bolje razmislimo i skrenemo pažnju ka Ostrvu i britanskim glumcima prisetićemo se jednog čoveka iz Velsa, ujedno i bivšeg člana benda Super Furry Animals. Ako već do sada niste pogodili o kome je reč, radi se o gospodinu pod imenom Rhys Ifans. Ifans je od ranije poznat širem auditorijumu po ulogama u filmu Notting Hill gde glumi cimera Hju Grantu ili kao čoveka odraslog u džungli u filmu Human Nature itd. Njegova harizma i lik sa kojim se bukvalno stapa, čini film Len and Company prijatnim i zabavnim za gledanje.
Glavni lik, Len, nekada muzičar a sada producent, odlazi van svetla reflektora i povlači se u izolaciju. Njegov sin Max (Jack Kilmer, sin Vala Kilmera) se trudi da postane muzičar, napustio je univerzitet u Njujorku. Max pokušava da zadivi oca svojim novim demo snimcima ali je očeva nezainteresovanost epskih dimenzija. Takođe, srećemo još jednog interesantnog aktera cele priče, malu Zoe (Juno Temple, ćerka reditelja muzičkih spotova Julien Temple). Zoe je pop zvezda čije je pesme producirao upravo Len.
Film se bazira na predstavi "Len, Asleep in Vinyl" od Carly Mensch-a. U njemu nećete naći neke dubokoumne rečenice i situacije koje plene produhovljenjem. Sam vizuelni doživljaj koji pruža Rhys Ifans je dovoljan odraz odnosa koji od njega možete očekivati kako prema poslu, tako prema najbližima. Prosto rečeno, "po srpski" - čovek se "smorio samo tako". Opet, ova čudna kombinacija coming-of-age i milenijumske drame sa elementima komedije je sama po sebi dovoljna da, uz pomenutu sjajnu glavnu ulogu i veoma dobar kasting, zadovolji sve aspekte modernog gledališta.
Interesantna stvar je što i kada očekujete kliše u realizaciji određenih situacija, posebno stvranju porteta lošeg oca/roditelja, to se ne događa. Psihološke pauze prave komentar umesto radnje, ostavljaju gledaocu da donese zaključke. Ma kako bio udaljen i distanciran od svega, Len nije zao, nije đavo a njegov sin Max nije ideal niti mali anđeo - sin je došao kod oca ne iz razloga da bi se sa njim zbližio već da mu ovaj protežira demo album.
Ženski karakter Zoe je lakmus papir u celoj priči, privučena velikim strpljenjem i fleksibilnošću koju Max pokazuje u odnosu sa ocem. Komični momenat nastaje u, verovatno rediteljevom ličnom stavu prema određenoj vrsti muzike, jer Zoe, pop princeza, dolazi po objašnjenje zašto je Len ponizio javno na nacionalnoj televiziji.
Trebam napomenuti i jednu zaista divnu kameru smeštenu u zimske pejzaže gospodina Andre Pienaar-a. Boje su izuzetno dobro uklopljene u samu suštinu priče, u samoodabranu izolaciju glavnog karaktera i odražavaju dobar deo njegovog trenutnog mentalnog sklopa.
Što se samog tempa i storytelling-a tiče, u jednom momentu, iako totalno oslobođen bilo kakvog moralisanja unutar same teme, imamo uvođenje Lenove bivše koja bi trebalo da istakne moralne karakteristike same radnje.
Ovo je jedan zaista neočekivan potez u priči gde jedna grupa skroz disfunkcionalnih ljudi može koegzistirati bez odbacivanja svog stila života ili mana koje ih čine takvim kakvi jesu. Sve u svemu, Tim Godsall je sklopio jednu zaista prijatnu priču za gledanje.
