Childhood - Universal High [2017]
Kada se 2014.godine pojavio debi album “Lacuna” londonskog benda Childhood, najavljivani su kao velike nade britankse scene. Ruku na srce britanski mediji to cesto rade sa svojim bendovima, i pored toga što bendovi i muzičari o kojima se radi i nemaju bog zna šta da ponude.
Na albumu „Lacuna“ Childhood su ponudili prilično anemičnu verziju indie popa / shoegazea, popularnu krajem prošle i početkom ove decenije, kada je bend i počeo da radi. Album je imao par pristojnih, ali retkih momenata, poput pesme „As I Am“, „Blue Velvet“ dok je ostalo uglavnom bilo veoma neubedljivo. Ali kako se radilo veoma mladim muzičarima, postojala je nada de bend može napredovati tokom svoje karijere.
Na svom drugom albumu „Universal High“, Childhood su napravili zaokret od 180 stepeni. To je izgleda nešto što je veoma poplarno medju mladim britanskim muzičarima, jer slične drastične promene u zvuku videli smo i kod benda Temples. Doduše, Temples su za razliku od Childhood imali prilično dobar debi album "Sun Structures" koji je nasledio prilično mlak „Volcano“.
Za razliku od Temples koji su se okrenuli nekom synth popu, Childhood su rešili da redifenišu sebe tako što su snimili soul album inspoirisan zvukom 70ih, jer kako su sami izjavili, soul je muzika na kojoj su odrasli. Sa druge strane, uz porast popularnosti muzičara poput odličnog Michaella Kiwanuke, neo soul je postao veoma polaran žanr poslednjih godina, posebno u Britaniji, što nas onda navodi na razmišljanje da li su Childhood jedan od onih bendova koji svoj stil menjaju na osnovu trenutne poplarnosti određenih žanrova.
Redefinisanje svoj zvuka, imidža, stila je nešto što muzičari često rade, neki sa više uspeha a neki dožive potpunu propast, poput Bloc Party, ako se neko njih i seća. Radiohead su to uradili sa svojim trećim albumom „OK Computer“, Blur sa albumom „Blur“ (1997). David Bowie je to na maestralan način radio tokom cele svoje karijere. Da bi redefinisao sebe, potrebno je da se, na početku definišeš, što Childhood sa svojim prvim albumom apsolutno nisu učinili. Za sve muzičare kojesu uspešno prebrodili ovakve eksperimente je zajedničko da su svojim talentom i kreativnošču savijali i modifikovali žanrove da odgovaraju njihovom stilu i osobenosti, kao i činjenica da su te promene ipak imale neki prirodni tok.
Childhood su omašili u svemu ovome. Po atmosferi i emocijama koje donosi album „Universal High“ nisu daleko odmakli od svog prethodnog albuma. I ovaj album, kao i prethodni nije neprijatan za slušanje, jer jednostavno, toliko je neupadljiv da ćete ubrzo i zaboraviti da bilo šta slušate, a čak, i ako naterate sebe da dođete do kraja, nećete moći da se setite ni jedne pesme. Da bar imaju neke iritantno loše pesme,i to bi bio uspeh jer bi to izazvalo bilo kakvu, pa i negativnu emociju što je svakako pomak u opštem osećanju učmalosti koju stvara ovaj album.
