Knight of Cups [2016]
Postoji nešto skriveno, magično u filmovima Terensa Malika u poslednjih desetak godina naročito. Njegova saradnja sa meksičkim magom snimanja Lubeckim, upravo kreće u vreme snimanja A New World. I kao da je Pokahontas adaptacija baš onaj trenutak kada je Malik počeo da doživljava novu mladost.
Vitez od pehara, kao i njegovi prethodnici To the Wonder i The Tree of Life, nosi u sebi simbole i višestruka tumačenja i značenja.
Konstantnim voice-overom, fragmentacijom priče, čestim vizuelnim poigravanjima, Malik na felinijevsko-bergmanovski način, uz tarkovskijevsku estetiku, gradi priču o sredovečnom muškarcu, koji se nalazi na raskrsnici puteva. S jedne strane post-razvodna kriza i rizik zaljubljivanja, a s druge profesionalne obaveze i konstantno opterećenje načinom života u Los Anđelesu.
Malik fabulu zanimljivo gradi na tarotovskom čitanju. Vitez od pehara zapravo simbolizuje dobru kartu, ako je osoba emotivno stabilna. Međutim, u suprotnom, što je ovde slučaj sa junakom kojeg portretiše Kristijan Bejl, imamo emocionalna posrtanja, nestabilnost i česta duševna previranja. Učestali izleti ka okeanu (i plavoj boji) služe Maliku i njegovom Vitezu kao introspektivna putovanja na kojima bi junak trebalo da pronađe traženi mir.
Naravno, ako bi malo oštrije sagledavali dramu Malikovog junaka mogli bi reći da je on jedan prosečan holivudski razmaženi bogatunčić (scenarista), koji je zaglavljen u svom imaginarnom svetu sebičnjaštva i hedonizma, emotivno osakaćen i posrnuo u utopiji sopstvene materijalne koruptivnosti.
Srećom, uz impresivnog Lubeckog, Malik nema mnogo problema sa supstancom, jer je Knight of Cups pre svega jedno sjajno stilizovano putovanje u magični svet umetnosti i slike, često pokriveno predivnom muzikom Griga, Šopena, Pahelbela i Debisija.
