T2 Trainspotting
DNA Films, Decibel Films, Cloud Eight Films
Režija: 
Danny Boyle
Scenario: 
Irvine Welsh (novel), John Hodge (adaptation)
Zemlja proizvodnje: 
UK
Jezik: 
English | Bulgarian
7.0
7

T2 Trainspotting bi bio sasvim solidan filmčić, da ne nosi breme filma koji sa sobom u nekoj meri nosi i kultni status, i samim tim nikako ne može biti sagledavan kao zasebna filmska celina.

Naravno, nastavak Bojlovog filma iz 1996. nosi i značajan broj drugih problema.

Kao prvo, Irvin Velš i Deni Bojl više nisu autori koji se bore za tržište, puni motiva i energije, kakvi su bili devedesetih. Njihova fuzija je iznedrila za ono vreme i više nego kvalitetan filmski projekat, koji ne samo što je bio dostojna adaptacija, već je, uz pomoć odličnog saundtreka, uspešno korespondirao između generacija koje su rođene u različitim epohama. Stilski, narativno i dramski Trainspotting je bio dostojna Paklena pomoradža devedesetih.

Idemo redom.

Mark Renton (Juan Mekgregor) se pokisao vraća iz Amsterdama u Edinburg, ne bi li se raskusurao sa bivšim pajtosima. Osnovni plot je naravno zanimljiv. Povratak kući je i zabavan, i interesantan, i komičan. Susreti sa prošlošću su nabijeni tenzijom, koju Bojl kombinuje brzim kadriranjem i eksplozivnim dijalozima. Nekoliko sekvenci podsećaju na prvi deo filma. Bojl se hrabro vraća na kadrove od pre dvadeset godina, ne bi li podsetio i likove i gledaoce, a i sebe samog, na detalje koji su zauvek ostali urezani u prošlosti priče o edinburškoj četvorci.

Kako se taj postupak učestalo ponavlja, fokus se gubi. Bojl rasplinjava i patetizuje priču sasvim nepotrebno joj dajući sentimentalan prizvuk. Učestale akcione scene postaju pomalo naporne, a uporno podsećanje na muzičke teme iz prvog dela lagano ubija pozitivna sećanja.

A onda i sama priča gubi oštrinu i smisao, i postaje naivna i banalna. Bojlov osećaj za dramatizaciju korespondira na klackalici između Edgara Rajta i Gaja Ričija, i to je opšti negativni trend moderne britanske dramedije – nedostatak jasnog stava, bez dodvoravanja širem auditorijumu. Od toga pati i T2.

Poseban problem jeste želja da se na prečac zaradi na slavi popularnog saundtreka iz 1996. Spajajući Igija, Brajana Ina, Underworld i ostale sa nekim mlađim bendovima, videlo se koliko su recimo mejnstrimaši kao Blur (Sing, Closet Romantic) i Pulp (Mile End), zadali u ono vreme jak udarac, i doprineli popularnosti filma.

Zaključak je da T2 donekle pruža sentimentalno putovanje u prošlost generacijama koje su uživale u prvom delu, ali i da je moglo i bez nastavka, tako da ostaje pitanje kome su se iskreno Bojl i Velš obratili ovim filmom.

Preporuka

share
share