Last Date [1991]
Jedan od najčuvenijih i najpoznatijih džez muzičara dvadesetog veka Erik Dolfi (Eric Dolphy), još daleke, iz ove perspektive, 1991. god., dobio je zasluženi omaž kroz dokumentarac Last Date holandskog tima autora na čelu sa Hansom Hilkemom (Hans Hylkema).
Naravno, povod za ovaj film nije samo direktna opsesija i fascinacija životom i delom samog Dolfija, već je esencioni fokus na njegovim poslednjim danima života, koje je proveo u Holandiji radeći zajednički sa trijom Miše Mengleberga, na njegovom (što će se nažalost pokazati) poslednjem albumu.
Film ima onu tužnu i sumornu notu u sebi, osećaj kada znate šta se dogodilo i koliko je muzika izgubila samom smrću Erika Dolfija. Dolfi je bio značajno različit od Koltrejna i Parkera. Iako je rastao pod njihovim uticajem, njegovo poimanje džeza prožeto je avangardnim klasičnim interesovanjima, a muzika Stravinskog, Bartok i Prokofijeva jednostavno klizi kroz zvuke njegove flatu, alt saksofona ili bas klarineta.
Interesantan segment filma je i emotivno čitanje dnevnika, koji je tih dana vodio legendarni bubnjar Han Bennink. Ništa manje interesantne su i memorabilije Žaka Šolsa i Mengelberga.
Međutim, ono što ovaj dokumentarac čini istorijski značajnim jesu i konverzacije na stejdžu, pre koncerta, Čarlsa Mingasa i Dolfija, gde legendarni basista ispituje Erika o razlozima napuštanja benda, i koliko namerava da ostane u Evropi... Mingas završava nastup, a prilikom napuštanja bine on govori publici da pozdravi Dolfijev poslednji nastup, rečima: “He’s leaving the band, ‘cause America is so beautiful and free.”
Naravno, smrt u Berlinu dugo je bila pod velom misterije. Nakon što je primljen u bolnicu, zbog posledica dijabetičkog šoka, Dolfija greškom stavljaju pod pogrešnu terapiju smatrajući ga narkomanom, i ubrzo nakon toga Dolfi pada u komu i umire.
Ovaj dokumentarac samim svojim postojanjem je obavezna lektira za svakog ljubitelja muzike, a istorijski gledano, njegov će značaj s godinama rasti.
