Various Artists
Say Yes! A Tribute To Elliott Smith
American Laundromat Records; 2016
Postoji mnogo prideva kojima bi mogli opsiati Elliotta Smitha, brilijantan, problematičan, darovit, uticajan, jedinstven, tragičan i možda najviše od svih prethodnih delikatan. Poput Iana Curtisa, Kurta Cobaina, Jeffa Buckelya, Elliott Smith je iza sebe ostavio snažan i fantastičan muzički opus.  Pre tragične smrti u svojoj 34.godini objavio je 5 albuma, „Roman Candle“ (1994), „Elliott Smith“ (1995), „Either/Or“ (1997), „XO“ (1998), „Figure 8“ (2000) i još tri albuma posthumno From a „Basement on the Hill“ (2004), „New Moon“ (2007), „Heaven Adores You“ (2016).  Dokumentarni film o životu i muzici Elliota Smitha „Heaven Adores You“ premijerno je prikazan 2015.godine.
 
Smithova muzika i poezija su veoma slojevite i emotivne i često su odraz njegove borbe sa sopstvenim demonima, depresijom, paranojom, zavisnošću. Zato, sastaviti album obrada umetnika čija su dela odraz njegove kompleksne ličnosti je veoma težak zadatak. Kako obraditi pesmu koja je već  savršen je zadatak koji je imao svaki od muzičara na ovom albumu. 
 
Večina muzičara su se držala svog prepoznatljivog zvuka i sa više ili manje uspeha prikazala Smithovo stvaralaštvo iz drugačijeg ugla, kao recimo Yuck u „Bled White“ u melodično distorziranom noise rocku ili Jesu/Sun Kill Moon u synth elektronskoj verziji „Condor Ave“. Escodnido svojom sanjivom verzijom „Waltz#1“ odlično oživljava zvuk originala. 
 
Adam Franklin „Oh Well, Okay“, Wild Sun „Easy Way Out“, William Fitzsimmons „Say Yes“ su u svojim obradama ostali verni originalu, što ne mora da bude loša stvar ali ne i u slučaju da ne uspete da unese br malo sebe tako da pesme zvuče previše izolovano, hladno i neupadljivo, što je slučaj i sa Waxahatchee „Angels“.
 
Tomo Nakayama sa svojom barok pop verzijom  „Miss Misery“, Amanda Palmer sama na klavijru u „Pictures Of Me“ i Juliana Hatfield „Needle In The Hay“ unose sasvim dovoljno svog uticaja da ovim pesmama daju dovoljno kvaliteta da  žive mimo originala.
 
Tanya Donelly koja otvara ovaj album svojom odličnom interpretacijom „Between the Bars“ i Lou Barlow u „Division Day“ su u pesme koje su obrađivali uneli dovoljno sebe da njihove verzije bude jedne od boljih na ovom albumu. Ali ipak Julien Baker u „Ballad Of Big Nothing“ i Caroline Says u „No Name #3“ uspeli su u svojim obradama da prenesu najdublje emocije i usamljenost koje je Smith podelio sa svetom stvarajući ih. Moj lični favorit na ovom albumu je J Mascis u „Waltz#2“. U svom prepoznatljivom stilu sa prljavim distorziranom gitarom i svojim specifičnim vokalom gotovo da osetite Smithovu bol u stihovima /I'm here today, expect it to stay on, and on, and on /I'm tired, I'm tired/ i ne možete a da ne pomislite da je Mascis upio svaku Smithovu emociju i ovu pesmu iznedrio kao svoju. 
 
Na ovu kompilaciju treba pre svega gledati kao način odavanja pošte Elliottu Smithu i njegovom stvaralaštvu. Ma koliko dobre i kvalitetne obrade bile ipak ne mogu zameniti originale. 
 

Preporuka

share

share