Ghost - Popestar EP (2016)
Koncept maskiranih rokenrol bendova i bendova sličnih žanrovskih usmerenja star je koliko i moderna pop muzika. Kiss, The Residents, Mushroomhead, preko Slipknot-a do Daft Punk-a, i gomile drugih, godinama ubacuju vizuelni elemente i teatralnost, čiji je cilj umetnički performans, marketinški trik ili naprosto glupiranje.
Skandinavski metal/rock bendovi svakako prednjače u tome. Corps paint i tamna odeća obeležje je čitave potkulture u okviru rock/metal nasleđa Skandinavije, koja za sobom povlači paljenje crkava, klanjanje nečastivom, i ostale zabave nordijske omladine koja očigledno jako teško živi te pribegava ovakvom vidu izražavanja bunta, jer, eto, nije lako kada živite u uređenoj državi gde svako ima novca. Zašto u takvom blagostanju i nepovoljnim klimatskim uslovima ne sviraju reggae, nikada mi neće biti jasno. Svakako, Skandinavija, Švedska naročito, ima finu tradiciju pravljenja kvalitetne pop muzike. Generalno, za dobru rok muziku i muziku uopšte, potreban je određen životni standard, odnosno dovoljno slobodnog vremena i razvijeno tržište i za takvu vrstu kulturnih proizvoda. Sklonost Šveđana prema pop melodijama, od ABBA-e do sastava The Knife, pomalo se razlikuje od sklonosti Norvežana ka death metalu, iako su nijanse u pitanju. Ako su Skandinavci uopšte uspeli da uvedu satanističke bendove u mainstream pop vode, to im je svakako uspelo kroz sastav Ghost.
Prvi susret sa ovim bendom bio je prilično neprijatan. Maskirani muzičari, predvođeni nečim što sebe naziva Pope Emeritus, demonski papa, odavali su utisak “još jedni death metal paćenici bez smisla”. I onda, u nekom od svojih you tube lutanja, pustim Per Aspera ad Inferi, u live izvođenju. Pa onda Con Clavi Con Dio, He is. Malo je reći da sam bio prijatno iznenađen. Kada sklonite svu banalnu proto satanističku kič teatralnost, imate bend koji pravi poptuno sjajnu pop muziku. Skoro kao najveći pop bendovi iz dvadesetog veka, bez preterivanja. Ako vas Monstrance clock na peto slušanje ne podseti bar delimično na Queen, ili Oasis, onda svakako mašim poentu.
O samom bendu ne bih da trošim reči. Cela buka oko skrivanja identiteta, i priče da je u bend uključeno sijaset poznatih muzičara (od Dave Grohl-a do Jesse Hughes-a) koji se smenjuju i gostuju na svirkama, tema je mnogobrojnih internet foruma. Tema je njihov poslednji EP, pod nazivom Popestar.
Popestar je logičan nastavak prošlogodišnjeg albuma Meliora. EP otvara Square Hammer, jedna od boljih kompozicija u katalogu benda. Ostala četiri pesme su obrade. Izbor pesama odaje dosta avanturističkog duha u smislu upuštanja u obrade zaboravljenih stvari. Prva je "Nocturnal Me", stara Echo & Bunnymen stvar sa njihovog Ocean Rain albuma. I believe pokazuje da članovi benda zaista slušaju muziku iz ovog veka, jer se radi o obradi Simian Mobile Disco-a, sa albuma Attack Decay Sustain Release.
Sledeća stvar, Missionary Man, veliki hit benda Eurythmics davne 1986. godine, a EP zatvara Bible, stvar takođe iz 1986. Bible je jedna od epskih i bezobzirno grandioznim pop kompozicijama koje su uzeli da obrade, a da zadrže duh osamdesetih uz modernu produkciju (original je manje poznati švedski bend Imperiet).
Imam utisak da se Ghost, pre svega odlično zezaju. Kada bi skinuli maske i face paint, i umesto fuck off satanističkih himni imali tekstove o otuđenju, depresiji i ostalim alter post rok hipsterskim proseravanjima, bili bi samo još jedan Maroon 5, ili Interpol u najboljem slučaju (samo sa malo više Black Sabbath uticaja). Ovako imaju sve što treba da ima dobar mainstream pop rock bend, zdravu dozu kič estetike i melodije koje vam ulaze u uši.
