Café Society [2016]
U svom najnovijem ostvarenju, filmu koji je inače otvorio Kan 2016., Vudi Alen uglavnom reciklira materijal koji je kvalitetnije sažeo u filmovima kao što su Radio Days, Moonlight in Paris, Celebrity ili Bullets Over Broadway.
Jeste Vudi u poznim godinama, ali on i dalje uspeva da inteligentno sprovede gledaoce kroz komediju, žanr koji je tako dobro rabio svih ovih godina.
Ovde imamo prilično klasičnog Vudija. Njegovi junaci prolaze kroz lude tridesete baveći se intrigama, kuloarskim pričama i zakulisnim radnjama, usponima i padovima zvezda, producenata, menadžera, političara, kriminalaca... Vudijeve omliljene epohe. On ne samo da je ljubitelj tridesetih zbog glamura kinematografije i kičastog sjaja Holivuda, već i zbog tako voljenog mu džeza. Eksploatisanje muzike Ričarda Rodžersa i Džonija Mersera okupira centralni deo filma Cafe Society.
Ali, sve to ne znači da film ima neki poseban ili jedinstven narativni karakter koji bi ga izdvojio iz mase uspešnijih Vudijevih ostvarenja. Poigravanje sa naivnošću klinca koji dolazi u Holivud ne bi li od ujčeta izmolio bilo kakav posao je jeftin trik za žongliranje sa jevrejskim dogmama, teorijama zavere, sitnim smicalicama i providnim prevarama. Prosto, Vudi nas ne iznenađuje. Zapravo, on to i ne pokušava više.
Umesto dramske inventivnosti, on nas nosi sopstvenim glasom kroz jednu pravolinijsku priču o ljubavi, neizvesnosti i neodkučivosti ljudskih emocija i mentalnih sklopova.
Cafe Society je solidan film, još jedan pozitivan korak u impresivnoj kinematografskoj kolekciji Vudija Alena. Međutim, i posle ovog ostvarenja ostaje pitanje koliko se genije umorio, i koliko ima nameru u budućnosti da iznenadi.
