Roadies [2016]
Ove godine bilo je veoma popularno snimati tv serije koje imaju muzičku industriju kao predmet interesovanja. Imali smo „Vinyl“, Martina Scoresesea i Micka Jaggera, o muzičkoj sceni 70ih, koja je ostavila veoma mlak utisak i daleko od toga da je ispunila očekivanja. Zatim u toku je emitovanje „The Get Down“ Baz Luhrmanna o počecima hip hop scene, i posle prvih šest epizoda utisci su veoma podeljeni, i na kraju imamo „Roadies“, iza koje stoji Cameron Crowe, i kao reditelj, nekih od epizoda, kao producent i kao glavni scenarista.
Cameron Crowe iza sebe ima neke veoma uspešne filmove. U sve tri, gore pomenute uloge, bio je i u filmovima „Jerry McGuire“, „Vanilla Sky“, „Elizabethtown“, „We Bought a Zoo“, ali verovanto najpoznatiji je po svojim filmovima „Almost Famous“ i „Singles“.
Pre nego što se oprobao na filmu Crowe je bio novinar za poznati muzički časopis „Rolling Stone“ i još kao tinejdžer, sredinom sedamdesetih, imao je prilike da radi intervjue sa nekim od najpopularnijih rock bendova i muzičara tog perioda, The Almond Brother Band, sa kojima je proveo tri nedelje na turneji, Lynard Skynard, Led Zeppelin, Bob Dylan, David Bowie, Neil Young... Njegov film „Almost Famous“ bio je delimično inspirisan tim periodom njegovog života i za njega je dobio Oskara za originalni scenario. U filmu „Singles“, muzičari su bili samo sporedni akteri radnje, ipak muzika je ono što je ovoj romantičnoj komediji donelo veliku popularnost. Treba napomenuti da pored glavnih glumaca Kire Sedgwick, Campbella Scota, Bridget Fonde u filmu se pojavlju makar kao statisti Chriss Cornell (Soundgarden), Alice in Chains, kao bend koji svira u klubu i puna postava Pearl Jama, koji glume bend Citizen Dick sa Matt Dillonom kao frontmenom, i čiji je najveći hit bila pesma „Touch me I’m Dick”. Već ovo je bilo dovoljno da stvori reference ka sve popularnijoj grundge sceni Siettla, a fantastični sountrack je samo potvrdio status kultnog filma “generacije X” .
Sve ovo govori da Crowe ima dovoljno poznavanje muzičkog biznisa, koje bi mu pomoglo kod stvaranja ovakve tv serije, ali na kraju, posle poslednje epizode utisci su podeljeni. Ako ih uporedimo sa gore pomenutim serijama, pozitivna stvar u ovoj je, što priča ni na koji način, nije opterećena nekim potpuno nebitnim zapletom koji mnogo više odgovaraju krimi serijma. Nema kriminalaca, nema gangstera, osim onih na čelu velikih korporacija iz sveta muzike, a i oni su marginalizovani i svedeni na pojam o postojanju nekakvog zla koje iz potaje vuče konce i igra se životima glavnih aktera zarad čistog profita.
Centralne figure ove komedije su roudiji, koji na turneji prate nekad veliki američki indie rok bend čiji sjaj je na zalasku. Članove benda jedva i da vidimo tokom epizoda a ne čujemo ni jednu njihovu pesmu. Zato smo u svakoj epizodi imali po nekog, pravog muzičkog gosta, koji bi izveo po jednu svoju numeru. Među njima smo uglavnom imali neke nazovi indie bendove kao Head and the Heart i Lucius, ali i zvezde kao Jim James (My Morning Jacket) i Eddie Vedder (Pearl Jam).
Kako je fokus ove tv serije grupa profesionalaca koji se bave istim poslom, sledeći tu logiku posmislimo da bi mogli da povućemo paralelu sa drugim tv serijama u kojima su u centru pažnje akteri koje spaja ista profesija, kao što su recimo policajci, doktori, advokati ili ćak i batleri i kućne pomoćnice, medjutim ovde to nije slučaj. Mi jedva vidimo, u nekim retkim trenucima, da se glavni likovi bave ikakvim poslom. Jedino što mi vidimo je da rešavaju svoje lične i emotivne probleme, muvaju se naokolo i među sobom i ponekad jure i traže pijanog i drogiranog basistu koji voli da se izgubi kada je u takvom stanju, a deluje da je često u njemu. Teško možemo da steknemo sliku šta oni uopšte rade. Znamo da neko treba da prenese i postavi svu tu skalameriju, i normalno je što su ti detalji izostavljeni, ali ako vidimo policajce koji jure kriminalce, lekare koji leče i advokate koji paradiraju po sudnicama i drže insiprativne govore, očekujemo da vidimo kako ovi ljudi svojim profesionalnim znanjem i aktivnostima doprinose da bend održi odličan koncert. Slika koju dobijamo o životu roudija u toku turneje kao da dolazi od osobe koje je provela neko vreme sa njima, bez ikakve predstave šta oni to rade, ali mu je sve to izgledalo zanimljivo.
Jedinu profesionalnu akciju koju vidimo dolazi od menadžera turneje koji imaju problema sa raznoraznim tehničkim detaljima, sa pronalaskom pratećeg benda, sa davno izgubljenom i nikad zaboravljenom ljubavlju gitariste benda, divljim maloletnim sinom pevača i opet sa pijanim i drogiranim basistom.
Kako je Crowe, kao što sam već napomenuo, deo svoje karijere muzičkog novinara proveo sa bendovima, na njihovim turnejama, i da je ova serija zamišljena kao komedija, možemo pretpostaviti da je Crowe želeo da izostavi sve njemu dosadne i nebitne stvari i predstavi likove na isti način na koji ih je on doživeo. Na kraju i u tome nije u potpunosti uspeo. Iako ima određenih momenata i epizoda koje su simpatične, povremeno postaje neupadljivo i nekako bledo. Retko vidimo šta je ono što motiviše sve te ljude da se bave tim poslom, koji svakako nije lak, zbog čega neki od njih napuštaju svoje porodice, propuštaju svoju šansu za boljim životom samo da bi bili uz bend na njihovoj turneji. Novac svakako nije jedan od razloga, jer verujem da postoje mnogo bolje plaćeni poslovi od posla roudija.Deluje da je Crowe ostao zaglavljen između svoje želje da prenese taj život ali i namere da to uradi na neki lagan i neobavezan način.
Dobra glumačka ekipa je podigla rejting ove serije. Luke Wilson i Carla Gugino su izvukli maksimume iz uloga koje su im scenarijem ponuđene, od uloge menadžera turneje preko njihove emotivne veze. Ipak, možda najbolji utisak ostavila je mlada britanska glumica Imogen Poots, u na neki način, prilično stereotipnoj ulozi, veoma talentovane osobe koja se od života krije na jednom ovakvom poslu. Trasnsformacija lika Rega Whiteheada (Rafe Spall), od dosadnog lika i običnog zupčanika u ogromnoj koorporaciji koja se bavi menadžmentom benda, do lika koji je upoznao mnogo zanimljviji život i krenuo da uživa u njemu je jedan od najzanimljivijh detalja ove serije.
Iz epizode u epizodu serija je polako dobijala na kvalitetu, i iako na krajnji utisak nije mnogo odskakao od onog posle prvih par epizoda, napredak je bio primetan. Posebno u dubljoj razradi likova i njihovim međusobnih interakcijama. Kako je snimljeno deset epizoda, ostaje nam da vidimo da li će kvalitet serije i dalje ići uzlaznom linijom u drugoj sezoni, ako je bude. Prva sezona je ponudula taman toliko da poželimo da gledamo seriju i iduće godine, ali ako je i ne bude, neću biti potresen zbog toga.
