Cell [2016]
Čak i među neprobirljivim fanovima Stivena Kinga ovaj roman ne slovi za dobar. E, a sad imamo i film po njemu, gde je „tatica“ King bio koscenarista, i – suprajz! Film ništa ne valja!
Proizvoljni i nikad objašnjeni događaj putem signala mobilnih telefona „obriše“ mozgove svih koji se dohvate demonske sprave (burn it!) i tako pretvori veći deo populacije u bezumne razularene ubice: nisu to baš zombiji pošto nisu umrli/vaskrsli, nego su u fazonu trčećih mahnitih iz npr. 28 DAYS LATER – samo što je Bojlov film u SVAKOM pogledu sasvim druga sfera filmmejkinga i filmskog razmišljanja od ove nesvarljive splačine.
Glavni junak je, suprajz pisac (e, to još kod Kinga nismo videli!) – ovog puta on piše graphic novels, ali isto je to generičko Kingovo govno... Ovo parče hodajućeg kartona (ili kurtona) motivisano je, suprajz, željom da se rijunajtuje sa familijom nakon što je neimenovano govno kroz mobilni odletelo pravo u ventilator.
Kad sam kod toga, čak i te scene na početku, kad aerodrom postane poprište prve poplave mahnitosti, loše su režirane, lišene impakta i dodatno osakaćene očigledno niskim budžetom, pa je tim pre i jedan pad aviona (kompjuterski nacrtan, of kors) ne samo nepotreban, nego iz čista mira ruši i to malo uverljivosti do tada.
Naš pisac je Džon Kjuzak, koji ovde glumi i producira; već je muzao Kinga kad je producirao i glumio u neznatno boljem, jedva podnošljivijem 1408, kojeg je barem publika obožavala a kritika - izuzev mene - hvalila, ali ovog puta grom nije udario ponovo na isto mesto i CELL je, posle dugog čamovanja na policama studija koji nije znao šta s ovim izmetom da radi, na kraju otišao pravo na DVD, VOD, odnosno internet, bez zadržavanja u bioskopima.
Kjuzaku se u ovoj poor man's postapokaliptičnoj odiseji pridruži vozač metroa koji, how convenient, nema ni kučeta ni mačeta s kojim bi se rijunajtovao, pa zato kreće ko prišipetlja s ovim da mu bude sajdkik (because fuck you, that's why!) – ali, pošto njega igra Sem Džekson, onda kažite zbogom „vozaču metroa“ a recite dobar dan, suprajz: Semu Džeksonu!
Ovde je on u svom „Sem 1“ modusu (relativno pritajeni Sem), a ne u svom „Sem 3“ (žvakanje scenografije, Tarantino stajl), ali su mu svejedno dali da izrecituje nekakvu predugačku deonicu molitve, dal iz Biblije, dal iz uma Steve Kralja, nemam pojma niti me zanima da proveravam. Ali da Sem lepo recituje, da ima lep glas, to niko ne spori. Ipak, te bogomoljačke budalaštine su podnošljivije kad su kraće nego ovde. Tarantino je to znao.
I tako ova hrpa zgužvane pa opet ispeglane artije iz Kingove spisateljske korpe ima da se tetura kroz Ameriku koja je sad sirotinjska varijanta nečega između THE ROAD i STAKE LAND (sa rejdž „zombijima“ umesto rejdž vampira), gde sreću izvesne papirne, nezanimljive likove od kojih neki poginu odmah a neki malo kasnije.
Ali koga bi trebalo da bude briga za sve to, i zašto?
To se niko nije potrudio da odgovori, odnosno uradi, niti se s ovim materijalom bogzna šta i moglo uraditi, budući da je tu, kao, nova jedino premisa: mobilni je kriv za sve! Izbrisao nam svima „hard drajv“ u mozgu i tako nas zombifikovao!
Kuku lele šta nam radi ova današnja tehnologija! Sve to da se baci na gomilu i spali - kao što to i vidimo u jednoj sceni u filmu! Izvan toga, sve ovo ostalo - grupica se probija kroz postapokaliptičnu Ameriku idući ka nekom cilju - videli smo već milion puta, od toga bar 900.000 puta urađeno bolje, zabavnije, živopisnije, duševnije nego ovde.
preuzeto uz saglasnost autora sa...
