Radiohead - A Moon Shaped Pool [2016]
Hrabrost je osobina, koja je, pored ogromnog muzičkog talenta i kreativnosti, obeležila karijeru benda Radiohead. Oni nikada nisu pravili kompromise, ni kada je bila u pitanju njihova muzika, kao i njihova politička uverenja, nikada se nisu dodvoravali publici, snimajući muziku koja bi trebala biti popularna. Kako sam čekajući ovaj album, ponovo preslušao svih osam prethodnih albuma, svaki od njih je delovao kao još jedan deo velike slagalice, koja savršeno čini sliku jednog velikog benda.
Bend je osnovan još 1985.godine, u elitnoj privatnoj školi Abingdon u srcu Engleske (nešto kao Hogwarts samo bez magija, šarma i ekcentričnosti). Thom Yorke je u više navrata govorio kako je imao veoma skupo obrazovanje i kako mu je trebalo puno, puno vremena da se pomiri sa tim. Očigledno je da je odrastanje sa ogromnim privilegijama, kod članova benda probudilo buntovnički duh. Odrastanje u neoliberalnom okuženju Engleske pod gvozdenom rukom čelične lejdi Margaret Thacher, kreiralo je stavove mnogih mladih muzičara i umetnika tog doba, mada vremenom, stiče se utisak da su Radiohead jedan od retkih bendova tog perioda koji je ostao dosledan svojim uverenjima, i svojom muzikom i svojim delima, i borbi protiv zapadnog konzervativizma i velikog novca oličenog u velikim multinacionalnim korporacijama.
Tako je i sa albumom A Moon Shaped Pool. Odmah po objavljivanju prvog singla i pesme koja otvara album „Burn the Witch“, pojavile su se razna tumačenja stihova i simbolike pesme, što je na neki način i očekivano, jer ko bi trošio reči na tumačenje stihova i skrivenih političkih poruka u stihovima, recimo Coldplaya. „The Numbers“, gde je fokus na uništavanju planete i klimatskim promenama njihova poruka je više nego očigledna /We call upon the people / People have this power / The numbers don't decide /Your system is a lie/ … /We'll take back what is ours / Take back what is ours / One day at a time.
Svakim svojim albumom do sada Radiohead su pravili neki pomak u odnosu na prethodni. A Moon Shaped Pool više zvuči kao retrospektiva njihovog rada u poslednjih 20 godina. Verovatno i zbog toga što nekoliko pesama sa ovog albuma postoje već godinama i stvarane su u različitim periodima njihove karijere. „True Love Waits“ je napisana još 1995.godine, „Burn the Witch“ 2000.godine, a „Present Tense“ 2008. godine. Ne smete pomisliti da ovo na bilo koji način umanjuje vrednost albuma ili da je ovo možda neka vrsta kompilacije pesama koje nisu našle mesta na ranijim albumima. Kada su umetnici kao što je Radiohead u pitanju, pre će biti da u trenutku njihovog stvaranja, publika nije bila spremna za njih. Svaka od pesama na ovom albumu stvara savršenu celinu.
Ono što je veoma lako uočiti na prvo slušanje je da je Jonny Greenwood potpuno zablistao u gudačkim aranžmanima, koje izvodi London Contemporary Orchestra. On je već komponovao muziku za filmove „There Will Be Blood“, „Master“ i „Inherent Vice“, dela moderne klasične muzike koja su veoma dobro prihvaćena, tako da ove vode njemu nisu strane. Klavirske deonice u pesmama „Daydreaming“ i „Glass Eye“ su maestralne i vanvremenske.
„Present Tense“ je jedna od onih pesama, koja u određenom trenutku može da učini da se osetite potpuno srećnom osobom, a u drugom da vas tako jako stegne u grudima da jedva možete da dišete. Pesma vas dovodi u apsurdnu situaciju gde zavodljivi bossa nova ritam na akustičnoj gitari i udaraljkama, vas dovodi do želje da zaigrate, a ranjivi vokal Thoma Yorka, sa horom u pozadini i stihovima / As my world / Comes crashing down / I'm dancing /Freaking out .../ That all this love / Could be in vain/In you I'm lost/ čini da želite da pobegnete daleko od svojh demona i sebe samog.
„Full Stop“ kreće veoma minimalistički, da bi se u svojoj kulminaciji pretvorila u pravu mračnu sci-fi simfoniju, koja bi bila idealan sountrack za distopiski cyber punk film.
Doživljavanje nekog umetničkog dela je, a ovaj album to svakako jeste, uvek lična stvar, i drugačije iskustvo za svakoga ponaosob. U tome je i veličina i snaga ovih pesama. Gde neko doživljava tugu, melanholiju, kod nekoga će pobuditi nadu i optimizam, ma kako ovo poslednje zvučalo za pesme Radioheada. Gledajući njihovu karijeru od skoro 30 godina, i kvalitet albuma tokom karijere, postavlja se pitanje u čemu je njihova snaga. Kao i njihova muzika, i sam bend je kohezija mnogo različitih aspekata. Thom Yorke, Phillip Salway, Ed O’Brien, i braća Colin i Jonny Greenwood su u bendu od samog početka. To da bend nije imao promena, znači da je energija među njima jaka, neosporni muzički talenat, živopisna distropija njihovih stihova koja podseća na apokaliptični modernizam T.S Eliota ili Kafke, odlična produkcija Nigela Godricha i pre svega svest i hrabrost da pevaju o svetu koji strmoglavo pada u varvarizam čine da ovaj bend i njihovu muziku možemo predstaviti kao mitskog jednoroga u odvratnom svetu u kome živimo.
