Vinyl
Paramount Television, Sikelia Productions, Jagged Films
Režija: 
Martin Scorsese, Allen Coulter
Scenario: 
Rich Cohen, Mick Jagger, Martin Scorsese, Terence Winter
Zemlja proizvodnje: 
USA
Jezik: 
English
6.0
6

Dugo očekivana stilizacija i omaž jednoj od najuspešnijih dekada, kako u istoriji rokenrola, tako i u strikno poslovno korporativnom pogledu, serija Vinyl, barem njena prva sezona, ne predstavlja ništa više do puku zabavu za dokone hipstere i sentimentalne tripere kojima je pucketanje vinila ostalo zagljavljeno duboko u kori mozga. Što je donekle i očekivano, jer kreativni tandem Skorseze – Džeger je realno to i obećavao.

U fokusu priče kreativni tim nam servira vlasnika propale muzičke kuće, koji je bivši, sadašnji ili budući ljubitelj kokice, usisavanja i dizanja glave u vis, sav pokretan, zgodan, lepo odeven, privlačan, donekle i moralan, ali... u problemu. Smeta mu etika potencijalnih novih vlasnika (Nemaca), te on doživljavaju epifaniju, pukne, otera kolege (i „debele“ Nemce) u pizdu lepu materinu, i nastavlja hazardersku misiju pokretanja i očuvanja propalog mu biznisa... i to još zvuči simpatično, sve do trenutka kada blesavi egzibicionista Skorseze našem jadnom junaku nameće ultimativni balast – ubistvo! Pazi, ubistvo. U seriji o sedamdesetim, o muzici, o dragim nam i nikada prežaljenim pločicama... pa, jao! Boli! Ali, ajde, nije da kriminal nije cvetao sedamdesetih. Mislim, svi smo gledali Mean Streets ili Taxi Driver. Međutim, scena ubistva u Vinilu, ostaće zapamćena kao jedna od najnepotrebnijih, najglupljih, najbanalnijih i od sramote, najgore izrežiranih u istoriji tevea. Toliko je bila loša, da se i sam Riči Finestra mučio onom jadničku da rascopa glavu. Jednom, dvaput, triput... udri, udri... i, tako nam Skorseze servira subplot, koji će vonjati do poslednjih epizoda prve sezone. Očekivano.

Ali, ajde. I to da oprostimo. Voli čovek kriminalni zaplet, i to ti je... za Džegera ne znamo, njegova uloga je verovatno ostala na savetodavnom nivou. Miče Džegeru, we Miss You, Can't You Here Us Knockin'.

Bolna tema br. 2 – muzika.

Šta tu reći. „Muke“ po Amerikan senčuriju (American Century, naziv izdavačke kuće) traju li traju. Ono što prosečan gledalac očekuju, nakon što epizodama paradiraju selebritiji sedamdesetih, jeste da barem neko od njih konačno i potpiše ugovor sa njima. Međutim, Elis Kuper, Dejvid Boui, Robert Plant, Bob Marli, Endi Vorhol, čak i Elvis Prisli i jedan Džon Lenon su tu samo i isključivo zarad idealizacije, i da bi novijim generacijama pokazali koliko je bilo cool živeti tada. Njhove pojave deluju ponekad korektno i verno, ali njihova uloga ostaje na nivou petparačkog klišea, ili loše ispričanog vica.

Bolna tema br. 3 – fikcija.

I, onda dolazimo i do famoznih pankera nazvanih The Nasty Bits, koji bi trebalo da predstavljaju Ramonse, Kleš ili Pistolse, ili barem da najave njihovu eru. Prilično mlaka izvedba i nemušta karakterizacija likova ovu narativnu liniju u seriji čine krajnje nezanimljivom i iritantnom. Ne zna se ko je veći kliše: da li mršavi đaner Britanac, ili napaljena klinka koja im trasira put ka zvezdama. Njihovo mučenje traje od početka do kraja prve sezone, i završava se, konačno, nastupom, koji se završava upadom policije pre kraja prve kompozicije, koja kao izaziva nerede. Nastup biva prikazan kao apsolutna pobeda Ričija i Nesti bitsa, jer to valjda tako treba... ili je to tako bilo sedamdesetih: odsviraš pola kompozicije pre Njujork dolsa, digneš veliku frku, uhapse te, i sutra dan si već slavan, a diskografska kuća trlja ručice. Cvrc! Al' ajd'.

Bolna tema br. 4 – celokupan kest serije

Zašto ovde apsolutno nemamo istinsku, pravu holivudsku zvezdu, jeste tema za razmatranje. Najverovatnije je to zato da bi pojavljivanje selebritija došlo još više do izražaja, i to mu dođe logično, jer bi neka malo veća faca urušila koncept glorifikacije epohe. Ipak, Bobi Kanavale je bled, budimo realni. Jeste, s vremena na vreme poseduje onaj teleći pogled vredan sažaljenja, ali to je i sve što nam nudi. Ostalo je puko preglumljavanje i pozersko foliranje. I to ne samo zato što zapravo igra takvog lika, već zato što mu ni scenario ne daje prostora za manevar. Naravno, ne samo njemu. Cenim da će posle Vinila ljudi nešto manje voleti i Rejmonda. Isto tako, Olivija Vajld ništa nije poentirala u dramskom pogledu. Onde gde se pojavila u seriji prečesto je balansirala između loše majke i propale umetnice, usput glumeći fatalnu zavodnicu. I, na kraju, najuverljivije role, po starom dobrom nepisanom Skorseze receptu, prave likovi sa one strane zakona... tu ne mislim na Kanavalea, on je jeftina kopija Reja Liote iz Good Fellas. Armen Garo i Pol Ben-Viktor dominiraju autoritativnim pojavama, i vernim izvedbama, dajući Vinilu kakav-takav šmek.

Ako ste harkor ljubitelj lake zabave, lakih i malo potežih drogica, onda trendi, fanki i keči melodijica, koje služe kao savršena idealizacija i glorifikacija epohe, onda je ovo savršena serija za vas. Ako se nadate da Skorseze može da iscedi suvu drenovinu – ne može, ne nadajte se više.

A ako ste baš, baš željni ovakvih snobovsko-elitističkih muzičko-filmskih igrarija, poštenije je reprizirati recimo High Fidelity, jer i pored svoje poslovično romantičarsko-ljubavne prirode, Stiven Frirs, Nik Hornbi i Džon Kjuzak vam ne valjaju gnjile kruške i trule šljive sa crvotočnog drveća.