Hail, Caesar! [2016]
Definitivno jedan od kandidata za najveću celuloidnu bljuzgu godine je najsvežiji uradak braće Koen, prepotentna filmska farsa nazvana Hail, Caeser!.
Odakle početi, a ne zaustaviti se na vreme?
Recimo da su ovim svojim poslednjim filmom maksimalno pokvarili utisak koji se stekao nakon Inside Llewyn Davis, a to je da su braća Koen sposobna da zadaju udarac kad god zatreba posustaloj holivudskoj mašineriji. Međutim, ne lezi vraže, i aj do vraga Jovo nanovo...
Nepotrebna, isforsirana, romantizovana priča o „zlatnoj“ eri Holivuda nekih davnih pedesetih, ili kad već, obiluje nekreativnošću, nametljivim humorom, antipatičnim likovima (kao da Kluni i Johanson samim pojavama nisu dovoljno iritantni), jeftinim štosevima, palanačkim trikovima i predrasudama, i sve to uvijeno u oblandu kičaste fotografije i arhaične scenografije.
Ne pomažu ni neke manje epizode, niti poslovično izlizana u poslednje vreme faca Džoša Brolina, ovaj film jednostavno želite izbeći u širokom luku.
Ima li nečeg pozitivnog uopšte?
Pa i nema. Svi koji gaje ikakva pozitivna osećanja prema kreatorima nekih neverovatnih filmova u poslednjih 30 godina, ne mogu na ovaj izbljuvak da gledaju drugačije. Jednostavno, braća Koen su oduvek imali malo problema sa komedijama. Međutim, mršave priče su nadomeštavali crnim humorom i ozbiljnom dramatizacijom, a pre svega osećajem za trenutak kada šokirati ili iznenaditi. Hail, Caeser! nema apsolutno ništa od nabrojanog, i predstavlja kinematografski fijasko.
